Ana Radmilović

Koliko je samo slobode u getu i kako je dobro biti od sveta zaštićen žicom

2012-02-14T04:49:00.000+01:00

Drugo Kosovo se dešava 2008 godine u danima kada Albanci slave secesiju. Uzeli su Kosovo od Srba, i sad Srbi demonstriraju u svom getu koji se nalazi na severu Kosova. Sad stižem kao novinar i nemam nameru da vidim Peć ni gluva brda, nego da se nekako snađem i pošaljem izveštaje o tome šta se dešava. I mada ne idem da obilazim manastire - ovaj put nisam u kratkoj haljinici na bretele. Gazim po blatu. Kraj je zime. Nazire se rano proleće, sunce je, i sneg je, i sve je. Stanje liči na rat, a nije. Razmišljam: „Ma ništa lakše od ovoga - pametan sam posao odabrala: ne moram ništa da radim, nego samo tako da idem, gledam okolo i slušam ljude“. I da gazim po blatu, ali dobro, ima i gorih stvari na svetu.

Srbi protestuju ispred zgrade Suda odakle su izbačeni, svuda vojska, tenkovi, KFOR-ovi džipovi, UNMIK-ovi džipovi, neki crni džipovi, nekoliko ćelavih momaka u crnom koji štrče, puca se ali nije strašno (ne znam kako prepoznajem da nije strašno, ali prepoznajem) i umesto da tražim lidere Srba, ja se, radoznala, uputim u pozorište. Ustvari, ne postoji pozorište, nego je to neka kuća (opet sam na vrh brda) s pogledom na Kosovsku Mitrovicu, a kad je vedro vidi se i Kopaonik (tako su mi rekli, ali ja nikada nisam bila tamo kada je bilo vedro, i nikada nisam videla taj Kopaonik)

Hotel, baš pored Suda gde se dešava ono zbog čega sam tu, pun je novinara (kao i ceo gradić) i jedan me pita zašto ne sedim u hotelu (ionako se sve dešava tu) i o čemu ja to izveštavam.

- Ja pratim kulturu.

Na kraju, ja zaista i jesam „pratila kulturu“, jer mi ništa drugo nije palo na pamet, a i sve ono važno o čemu se radilo, ionako je moglo da se vidi na vestima. Ustvari, bilo mi je previše zabavno ono što se dešava na rubovima važnog i ozbiljnog, da bih gubila vreme i jurila vesti koje se ionako smenjuju na agencijskim sajtovima brže nego što ja mogu da se odvezem od tačke A do tačke B, jureći svaki metak za koji sam čula da je ispaljen, ili svako zapaljeno vozilo koje će svakako, ako ne ja, slikati neko drugi.

Kasnije, na Trećem, Petom ili već nekom tamo budućem Kosovu, kada sam već navikla da se odazivam na „: Ej, novinarka! Dođi da ti ispričam...“ prepričavala sam agencijske vesti, naravno. I jurila gde čujem da je neko bacio već neku zapaljivu napravu. I snimala izjave uznemirenih očevidaca, koji nikad nisu videli počinioca, ali su svoju spremnu priču za „novinarku“ znali na pamet, da ih probudiš u pola noći, i tako su ponavljali („teško živi, i nije bezbedno“), a onda se vraćali na spavanje. Ko bi se još, posle toliko godina nekakvih eksplozija dugo i ozbiljno potresao oko svake božje gluposti? Onda sam prestala da izlazim noću iz kreveta i jurim očevice. Zvala bih ih telefonom, rutinski kucala ono što sam znala da će reći i da ih nisam zvala. I nastavljala da spavam. Kao i oni. Očevici i ja postali smo, u nečemu, isti. Ali i to ide posle.

tužna priča

2012-02-02T16:00:00.000+01:00

Udali su je sa možda 7 ili 9 godina za Vlastelina. Taj Vlastelin, zagledan u svetlu prošlost srpsku, voleo je da sebe upoređuje sa Milutinom i kako se njegovo veliko imanje nalazilo na mestu gde je, pričalo se, umeo da navrati Despot Stefan Lazarević, da rasprostre svoju šatru i celo selo da ga gosti. Tako i naš Vlastelin. Mnogo je priča čuo od Despota, mnogo od drugih putnika, u ratove nije često odlazio, ali su se zato njegove sluge, posejmenjene a noseći u sebi i dalje sećanje na svoje selo na proplanku, i davnog Vlastelina, rado vraćale i svraćale u taj kraj da zanoće.I te sluge, što su ratovale za Turke, Vlastelinu su svašta o svojim ratovanjima i običajima novih gazda pričale.
Vlastelin je tako saznao da na svetu ima raznih stvari i čudnih mesta i od svih likova o kojima je slušao i ponešto čitao, mada nije bio mnogo učen čovek i loše se sa tim slovom snalazio, Vlastelin se najviše divio velikom i strašnom Milutinu.
U selu je, od sluga njegovih gde je cela jedna familija muška otišla da ratuje turske ratove, rasla mala devojčica i Vlastelin je, sve misleći na Milutina, poželeo da je oženi. Stari sluga što je sinove dao u ratove nije se opirao nego je svoju najmlađu i kasno dobijenu kćer dao za Vlastelina. I Vlastelin devojčicu odvede. Braća se vrate iz nekih ratovanja i to im se ne dopadne, zamere se oni tu Vlastelinu, ali protiv očeve reči ne mogu, i tako braća odustanu da sestru svoju nazad u kuću dovedu. I onda, jednom, stari otac umre.
Devojčica raste u velikom zamku, okolo štale neke, igra se devojčica i s konjima se razgovara. Kako se neki konj razboli, ili kakva druga stoka, devojčica se porazgovara s njom i stoka najednom ozdravi. Vlastelin, i on već u godinama a pređašnju mu je ženu bio nekim čudom ubio grom pre nego što je stigla decu da mu rodi, čeka s nestrpljenjem da devojčica još malo poraste. Dovodi joj žene neke, sluškinje, da je uče tkanju, pa svakakvog putnika pušta da joj priča o svetu, razne travare da joj rane vidaju kad se, igrajući se, povredi i sve tako. Bude tu i da ponekog putnika boli nešto, glava od umora ili rane iz ratova, a devojčica priđe i popriča se malo s njim, sve ko da se igra oko njega nešto – a on ozdravi. Vidi Vlastelin to i ne vidi. Ponekad i njega leđa zabole, promaja ga uhvati nezgodno ili kakva slična stvar kada ga snađe, i eto devojčice gde oseti da njenog Vlastelina za koga baš i nije shvatala da joj je muž, jer nije još bila razumela šta to tačno znači, tek ona se tu nešto oko njega zaigra – i njega sve prođe. Od sebe više ne želi da je pusti, toliko ga čini zdravim i jakim. Gleda je, sve znatiželjan, dok spava snom deteta (jer devojčica je tad još bila dete) i uzme tako noću pa se vrzma oko nje, sve htedeći da dokuči – šta je čudno kod te male, i kako to da ona, tolicka, a sve one silne ljude leči, pa i njega. A i šta ima njih da leči, hvata sebe Vlastelin u sebičnoj misli, kad je ona njegova a ne svačija, i to da bar leči samo važne goste nego i konje, a jednom je (svedočile su sluge) čak i vuka bila izlečila pa ga pripitomila.
Devojčica tako raste, raste, pa postane devojka i Vlastelin zabrani da joj iko prilazi, ni konji mu više nisu simpatični i ostavi joj samo vuka (to ga ona molila da ga ne ubije) a sve goste od nje rasteruje. I nerado ih prima, promeni se čovek. Ranije je to bio jedan veliki domaćin što je uživao u pričama svih tih ratnika i lutalica i trgovaca što su prolazili putem što se bio zvao jednom i Carski drum, a sad jedan čovek postariji i smrknut.
Braća njegove mlade žene ni u selo svoje, u kuću očevu, ne smeju da dođu – toliko je na njih besan bio što su se protivili da im uzme malu sestru.
I onda devočica, sad već devojka, ima možda 16 ili 17 godina, a Vlastelinu se žuri da decu iza sebe nekakvu ostavi. I dve se stvari tu dogode, obe strašne.
Devojka vidi da joj od noći koje provodi sa Vlastelinom svojim, sad već zna šta znači reč muž, da joj moći slabe i da što je više noću sa njim budna, a to manje danju može (od njega kriomice) da sluge i stoku leči okolo zamka. I vuk sve ređe dolazi, i na kraju prestane. Da l ga je neko ubio il je vuk umro ili se u svoju prijateljicu razočarao, to niko ne zna. I onda devojčica, sad devojka odnosno žena, jednom usni san nekakav i tamo joj kaže da nije za nju da bude žena/majka/vlastelinka nego da ona, čim pre dok još nije sve moći izgubila, lepo u neki manastir od svog Vlastelina pobegne. I još joj kaže u snu, tamo će mir u svojoj duši da nađe. A i tamo ima, to posle ona budna razmišlja, i žena i decu dovode, i putnici dolaze, i stoka pase, i mnogima je na ovom svetu njena pomoć potrebna. Al kako od muža da pobegne?
A onda ide ona druga stvar, opet strašna, što će da usledi posle ove prve, gde se devojka unespokojila i nemir počeo da joj razdire grudi, a sve u strahu da više nikome neće moći da pomaže ako joj snagu iz noći u noć ovaj Vlastelin bude pio.
Brat njen jedan iz neke se borbe vrati, iako je Vlastelin svima bio zapretio da ni ocu na grob ne dolaze, sve bojeći se da mu ne otmu devojčicu, još onda dok se devojčica igrala sa stokom, slugama i konjima. I brat se vrati, hoće – to se pročuje po selu – u svojoj kući; kod davno ugašenog ognjišta svog; hoće čovek izranjavan i bolestan teško, eto – tu da umre.
I tu sestra ne izdrži. Kod sluga se, kraj štale jedne, gde su njene sluge kućicu imale, s baštom jednom prekrasnom, tu se sakrije. Poveri slugama da mora brata da pokuša da spasi, jer toliko joj je snage bilo isceliteljske još ostalo. Molila je, kaže ona slugama, svog Vlastelina da je pusti makar malo, kad već ne dade da se brat kod njih u odajama udobnim smesti; da je pusti da ga makar vidi i da proba da mu rane zaceli. Vlastelin reče „ne dolazi u obzir“ i zalupi vrata, zaključa ženu, a ključ od besa baci kroz prozor. Tu se baš bio zadesio jedan dečak i on uze ključ i odnese ga majci svojoj, sluškinji. I majka sluškinja krene ka zamku da preda ključ što je dete našlo, kad kroz jedan prozor začu glasan plač. To mlada vlastelinka plače i kroz plač Boga moli da je oslobodi, samo brata da spasi i kaže – nek posle i umre, ili ode u manastir, ili nek je gospodar ubije, ili bilo šta nek se desi, nek čak i svaku noć do kraja svog sveta trpi Vlastelinova mučenja, jer ona Vlastelina nije baš mnogo volela i njoj je sve to bilo jedno mučenje.
I sluškinja priđe prozoru, a vlastelinka to oseti pa i ona priđe i tako dobi ključ, jer se i sluškinja bila rasplakala slušajući tužnu pesmu što se orila iz zatvorene odaje vlastelinske. Da li da sačeka noć, ili odmah da beži, misli se devojka i odluči, nit da sačeka noć (jer tad može ovaj da dođe) nit da odmah beži (videće je neko), nego ona predveče da pobegne, dok Vlastelin s gostima o svetu razgovara. Počne veče da pada na breg, iskrade se mala vlastelinka, pobegne kod one sluškinje iza štale, preobuče se i ona u sluškinju i tako pobeže. Noć je u selu uhvati, ali ne boji se ona ni noći ni dana nego juri kroz selo bratu da stigne u pomoć.
Brat leži okružen momcima nekim, ovi piju vino, on se junači mada mu grč na licu bol neizdržljivu odaje. Pijem sestro moja draga, kraj mi se bliži i sad ću kod Boga srećan, samo kad sam tebe živu video... reče joj brat al ga ona brzo ućuta. Zamoli momke da odu iz kuće, oni negoduju ali se polako povuku, ona sedne kraj brata i sve mu nešto lepo, milozvučno, na uvo šapuće. On ne razaznaje šta al oseća nešto, pa polako, malo po malo, sve dok ona tako nešto pravi ko da se s njim razgovara, oseti on i da ga rane manje bole. A i snaga neka počne da mu na grudi nadolazi. I tako noć celu. Oka nije sklopila, nit je vode pila, nit šta u usta stavila, samo je brata gledala i te mu čudne reči, milozvučne, na umorno uho šaputala. On je malo spavao, malo se budio, pa ga opet san umornog i ranjenog hvatao, ona prestala nije da priča i po kosi da ga miluje. I svane zora. Brat ustao na noge lagane, ko da je sve ono srašno što ga je dovelo da tu umre u očevini svojoj, nestalo. Al sad neće sestru da pusti nazad Vlastelinu, nego se odmah za mač hvata i da otme sestru i s njom da pobegne hoće. Ona ga moli, ubeđuje, al sve uzalud. Besan je jako. Vidi on da mu sestra najmlađa i tako davno oduzeta nije srećna nimalo. A ona neće da prizna pa se tu i posvađaju oni, sve žureći i jedno i drugo – ona da se vrati u kuću Vlastelinovu i istrpi kaznu bilo kakvu, a brata da pošalje na put iz sela što pre (ubiće ga onaj), a on slep od besa što sve više raste, žuri da ode i ubije Vlastelina, sad mu nije dosta ni da sestrom beži nego hoće, nerazumnik, i da se jačem od sebe sveti.
Uto, pojavi se sluga Vlastelinov najopasniji. Brat ga mačem u grudi rani, ali iza njega još sluga, isto najopasnijih, pa se svi naređali i jedva u malu kuću stadoše. Vrisnu sestra, vlastelinka i najednom svi zaćutaše. Brata, kaže ona slugama, da pustite. Mene, naredi ona, da vodite nazad i nek sa mnom moj Vlastelin čini šta mu je volja. A ti brate, da si proklet ako se o molbu poslednju sestre svoje oglušiš i nastaviš tu da se mačuješ i budalu da izigravaš. I, tajac prvo, tišina duga da se naježi čovek, pa onda počnu junaci da se meškolje nešto, da se domunjđavaju među sobom, i svi poslušaše. Brat, ljut a suze gutajući teške, ode. Sestra odahnu, slugama se osmehnu i reče da je sad vode. I neke sluge počeše da plaču, ali odvedoše je, šta su drugo mogli?
Zatim stigoše pred kapije zamka. Konji, koje dugo nije bila videla, obradovaše se vlastelinki. Uto, pojavi se i Vlastelin, crn od besa strašnog da se zamisliti ne može. Zar žena iz kuće da pobegne, zar sam ja zato tebe čuvao i čekao da porasteš, zar noću po selu da mi se smucaš, zar onog brata izdajničkog da više od mene voliš i poštuješ... Urla strašno. Sluge se razbežaše i sve vire iza štala, krste se i Boga mole da Vlastelin devojku ne ubije.
On, besan sve više, za lakat je uzme i ka kući je povuče. Ona se saplete, a on je za kosu uhvati pa je digne sa zemlje i nastavi da vodi tako, i do bašte pred kućom oni stignu. Ni dete mi nisi rodila, urla Vlastelin na sav glas i brda se ore a ptice beže negde daleko od urlika njegovih. Nisam, Gospodaru, neću ti ga ni roditi jer me ti, Gospodaru, mučiš od kad sam mala bila i ja tebe ne volim nikako. On je na to udari strašno, ona padne na zemlju, a on je mačem svojim u potiljak svom silinom udari na mestu je ubije. Ptice se na to vrate, poslednju poštu da maloj vlastelinku odaju, konji zanjište, čak i stoka i sluge počnu da plaču. Vlastelin, smrknut, u svoje odaje uđe, za sobom zalupi vrata, plakao bi on ali bes ga još ne pušta. Van groblja je sahranite, to nije moja žena, neka u večnosti ispašta svoj greh što me je za srce ko zmija ujela. Naredi on, i tako bude.
Sahrane oni devojku, ne više vlastelinku, u onoj odeći što je bila od sluškinje pozajmila kad je išla da se iskrade i brata da spasi. Sluge kopaju jamu van groblja, i za kaznu, kako je Vlastelin naredio, devojku nameste da u večnosti stoji naopako, a ne kako Bog zapoveda, da mrtvac čeka Hrista da ovaj dođe s Istoka. Leđima je dakle, za kaznu, Hristu okrenu. Al i pored toga, to su posle pričali svi koji su bili tu i gledali, na njenom je licu svetleo mir što se spokojio u njenoj duši, takav mir da se svima bilo učinilo da neku pesmu čuju, i da je s tom pesmom u vezi i neki vetar što se bio odjednom pojavio, a topao i nežan, i tako ih, pevajući oko njih, kućama odveo da do kraja života svojim unucima pričaju šta su videli. A da opet ne umeju da prepričaju. i kako se ko razboli, a on dođe na mesto gde je devojka ležala pokopana, legne kraj nje, nekad usni san a nekad ni to, al ustane zdraviji i nekako lepši.
Vlastelin se posle nekog vremena bio opet oženio, ovaj put nije imao vremena da čeka da neka devojčica poraste nego je uzeo nekakvu udovicu svoga prijatelja i čestoga gosta, i od nje se nije mnogo deci nadao ali kako je bio usamljen jako, trebalo mu je da neka žena sedi kraj njega, da veze i nešto mu priča. Lakše da mu bude. Žena je, međutim, znala da je on oduvek samo decu želeo a da dece, eto, nije imao a kako ga je bila zavolela u toj njihovoj samoći (a i on se bio promenio nekako, tuga ga velika učinila mudrijim) i ta je žena sve za njega htela i mogla da uradi. I tako ona, budući čula priče o čudotvornom dejstvu ležanja kraj groba one male, uzme pa proba i ona. Leži, poverava se mrtvoj devojci što greje zemlju nad sobom, plače pred devojkom, i tako zaspi. U snu se moli, toliko joj je stalo bilo. Vetar je, onaj isti, probudi i ona ustade sa zemlje i dođe kod već starog i pitomog Vlastelina u odaju, u krevet njegov legne, i tu noć zatrudni.
Kada mu je posle, a to je poveravala sluškinji koja joj je bila jedina ostala u nekim vremenima koja su došla, Vlastelin već bio umro a imanje se osulo i Turci svuda i sve rušili; kada mu je dakle posle priznala da je tu noć kada je sina zanela u njegov krevet s groba one male došla, on je plakao dugo i od sreće i od tuge i od svega toga zajedno, zahvalan, na tom je mestu izgradio crkvu. Doba oskudice već je za njegova života nagrizalo izobilje i crkva je bila skromna, na groblje se nije mislilo, a i Vlastelinu se bilo jako žurilo jer je znao i da mu je kraj blizu, a da umre ne sme dok crkvu – zahvalnicu ne podigne. Kosti male isceliteljke ostale su van zidina crkve ali su u vekovima mračnim koji su dolazili verno čekale svakog putnika ili kakvog junaka kome treba rane da se vidaju, ili neko dete što se razbolelo, i ženu koja je slaba, i stoku od gladi zanemoćalu, i ptice i svakog božjeg stvora što se na tom mestu zatekao i pomoć zatražio.

jedan tekst (ratko mladić, ale i bauci)

2011-06-10T10:31:00.000+02:00

tekst je pisan kao odgovor na nekakvo prozivanje od strane (razume se) nepotpisanih lica na izvesnom blogu, postavljen je a zatim skinut (da ne pravi probleme) i biće ovde za one koji nisu stigli da ga pročitaju, a možda ih je zanimalo šta kaže...

elem,

osećam potrebu da zauzmem stav da su većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta...

jeste - našao se u zao čas na suđenom ili sticajem okolnosti određenom mestu i kako se radilo o ratu, a on bio komandujući, na dušu mu mnogi mrtvi

jeste - mogao je da spreči ono što se desilo, a bog zna da li je moralo i zašto da se se desi, a nije sprečio - kao što, istina, ni pre njega nisu sprečavali, a mogli su. dakle, kriv je jer kao onaj večiti pilat mora da polaže račun, u večnosti, za zločin koji nije počinio ali ga je neka teška muka sprečila da reaguje kako je trebalo, u odsudnom času i na mestu gde je morao da bude prisutan.

jeste - jer nema tog izgovora, makar se radilo i o glavobolji koja ga je možda, kao pilata u jednoj staroj priči, sprečila da reaguje, i možda je tada mislio samo na neke stvari nebitne za ovu priču, ko zna šta mu je u glavi bilo - a nije smelo jer trebalo je da bude usredsređen na najvažnije. da zločin bude sprečen.

jeste, zločinac je, ali je i žrtva - kao i svaki zločinac, na kraju priče - a kraj priče nije hapšenje, nije neki sud koji bi možda mogao da zaplaši i bude bezbojan i kao svaki sud na zemlji da bude nevažan, nego je kraj priče onaj drugi sud ako verujemo (ja verujem) da postoji zakon iznad propisanog.

ima svakakvih priča po onoj bosni, i ne znam je li neko napravio popis - koliko je života zločinac spasio a koliko nije hteo, nije imao razloga, nije našao snage, nije mu palo na pamet. koliko je života lično on oduzeo a koliko su ih oduzeli neki drugi, u njegovo ime, i da li je bio saglasan da se u njegovo ime učini sve to teško pojmiljivo i jezivo.

ako bi neko i napravio taj morbidni popis, da li bi on skinuo deo tereta krivice sa zlikovca ili bi bilo savršeno svejedno, koliko košta život, spašen ili oduzet, u tom nesrećnom knjigovodstvu, i ko bi mogao da uzme na sebe ulogu takvog knjigovođe, a da se ne zapita da li je baš on, eventualni knjigovođa, dorastao takvom poslu, a onda ima li ga smisla i obavljati.

neko je hodao tim bosanskim vukojebinama, bio ubica, bio oslobodilac, bio nada nekim nesrećnim seljacima prestravljenim glasinama koje su stizale i bilo je previše mrtvih da bi neko danas, nepozvan, mogao da daje svoj besmisleni sud. otkud ja znam šta je bio ratko mladić. znam da su ga neki ljudi doživljali kao zaštitnika. znam da su se nadali njegovom dolasku tamo u kravicama i onim selima gde su doživljavali (a mnogi nisu preživeli) stvari koje ne treba prepričavati, koga je zanimalo on zna; znam da su neki ljudi bili isprepadani i da im je njegovo ime zvučalo kao ime bilo kog heroja ili zločinca, u bilo kom ratu i stradanju, uteha, nada. znam da im uteha i nada ne bi moglo biti ime nekoga ko bi ih posetio i pričao im jezikom političke korektnosti neke stvari o "pomirenju" i ostalim "istinama" nego je to mogao biti samo neko strašan, dovoljno strašan da njegovo ime plaši neprijatelja, da bude jeziv i da se na pomen njegovog imena nekome zaledi krv u žilama - to su zahtevi koje pleme u ratu traži od svog heroja, izabranog ili nametnutog ili izmišljenog poput nekakvog kraljevića marka; znam da su takvi ljudi (poput mladića) tragične ličnosti čija je tragika upravo srazmerna velikom neskladu lica i naličja novčića koji baca taj njihov usud, pa im glava bude tamna kao nacrnja noć, a pismo svetlo poput zore pred vedro jutro. to vedro jutro, međutim, retko dočekaju. neko ih slavi, kao što je neko slavio mnoge slične pre njih, ali je ta slava ispisana krvlju, njihovom i njihovih žrtava. nema srećnog kraja. i da stvar bude gora, nema kraja uopšte.

po nekima se daju imena aerodromima, neki sede po zatvorima, neki su premijeri, a neki pod zemljom - i to bi bila priča o pravdi. na kraju, najmanje je bitno ono što se jednoj palanci čini najvažnijim, a to je kakav će ko stav zauzeti naspram priče koja izmiče svakodnevnom prežvakavanju vesti.

ne osećam potrebu da seirim nad slučajem generala - zločinca - heroja - ubice - budale koja je mogla da sedi s mirom daleko od rata i bude jedno od mnogih vojnih lica u penziji sa unucima i vikedicom, vinogradom i šta već vole da imaju penzionisani generali. ne osećam potrebu da donosim svoj dnevnopolitički sud - mada sam svesna da ima ljudi koji taj sud doživljavaju kao najbitniji i ako im je do nečega u životu stalo - a to je taj njihov nesrećni sud, da se osrede naspram svega i svakoga, da zauzmu stav, da budu deo već nekog istomišljeničkog kluba... smatram izlišnim ovaj idiotski "referendum" i jedini odgovor koji kod mene izazivaju idiotska, napadna i dosadna pitanja "da li ti, ana radmilović, misliš da je ratko mladić zločinac" može da bude: ne, ne smatram. zato što: 1. ne osećam potrebu da zauzimam stav posebno ukoliko ne znam kako su se osećali oni koji su ga doživljavali kao spasioca, 2. za inat 3. osećam potrebu da zauzmem stav da je većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta... i 4. zadržavam pravo da ne učestvujem.

to već uveliko deluje opsceno. jedostavno, odvratno je.

Baš Čelik (radio drama) koju možete čuti oli skinuti odavle

2011-05-05T00:30:00.002+02:00

Možete skinuti & slušati radio dramu koju je, davne 1984 adaptirao, režirao & uzeo na sebe ulogu naratora Zoran R., a na temu stare i veoma lepe & višeznačne priče o Baš Čeliku. To je priča o herojima, njihovim ženama i časti ali i kukavičluku, greškama i jedom tužnom besmislu na kraju, gde neka žena stoji, ne znaš je l kamen ili žena, a nad vojskama poginulim. Eto...

Pesmu "Oj Nevene, divno sjeme..." komponovao je i reči za nju pisao takođe Z. R., a sve to ja ne bih saznala da jednog dana nisam sedela i o toj drami pričala sa Borom Đorđevićem, čiji glas je (između ostalih) ukrasio ovu staru stvar, u jednoj izumirućoj formi a koja se zvaše "radio drama"

Kurdistan

2011-04-28T19:12:00.000+02:00

Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri... i tezge i pumpe. U brdima moteli i bazeni... i tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku... i tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi... u dolini Turci i Cigani... i tezge i pumpe.
Babe se sećaju, jedna Ciganka priča kako je pevala u Podujevu. Lepa žena, stara i mudra. Gleda u karte - Ciganka je, šta drugo da radi.
Bivši vojnici sede po kafanama, sećaju se rata s nostalgijom. Sede s bivšim neprijateljima i piju. Pesme su na turskom i srpskom.
Pandruri se vozikaju džipovima. Niko nikoga ne nadgleda i svi sve nadgledaju. Ne čeka se više ništa, a deluje kao da se čeka.
Kada su praznici puca se iz kalašnjikova - veselje.
I kad je neko ljut, hoće da stane na prozor ili izađe na terasu i zapuca u ništa.
Upucano ništa pada na zemlju.

mnogo moja duša vene...

2011-04-23T11:11:00.001+02:00

kada te nima tu....

I tako je, čini mi se, prošlo oko trista godina dok sam se premišljala je li bolje ovo ili ono, levo ili desno, novci ili ljubov, pripita zbrajala i loša mi računica. Sedim sad, nekih trista trideset mi je, i opet ne znam. Lepa? Gde lepa kad ne znam. Ne lepa, jer i to prošlo.

Sedela gore, bila ispod, plela pa parala i kupovala vreme, sve novce potošila a vremena nigde, knjige pročitala - i zar samo to da je bilo? Gledala slike, ružne, lepe, sve zaboravila, a nešto nisam mogla da zaboravim i sve to pa ono što ostane a nevidljivo je - opet premalo. I svega previše - pa i to premalo. Kada bih zamislila da je priprema za put jedno spremanje pred kraj (jer zašto da ne) i kada bih pobacala sve nepotrebne stvari, a skoro sve su, i kada bih dobila zadatak da sačuvam samo ono jedino vredno - šta bi to bilo? Ko bi to bio? Neki davni, a lep? Neki budući, a koji neće doći? Premnogo i tih bivših i jedinih što su lepi, i budućih - premnogo. Ili neki san a nikad do kraja dosanjan? Neko ko je odavno umro a nikad nije otišao?

Jebem li ga, ne znam je l važan put a ne odredište. Mislim da je ipak odredište, mada onaj što je mnogo putovao da bi se vratio u Itaku nije tako svedočio.

Dobar vetar piratima (divno očajan i prastar snimak Radovana Trećeg)

2011-04-13T14:50:00.002+02:00

Moj mali prilog borbi za prava pirata ogledaće se ovaj put u postavljanju cele predstave Radovan 3 (koju je neko pogrešno nazvao poslednjom, ali neću sitničariti) koju možete skinuti i uvrstiti je u svoju biblioteku, dok se ne desi ona stvar da nešto nestane sa youtube. Snimak je totalno (divno) očajan i matore gledaoce podsetiće na davna vremena VHS-a i groznih kopija.

Volila

i, dobar vetar, dragi pirati

Kamen mali i Galija... (CAVTAT)

2011-04-11T20:20:00.001+02:00

Neke mnogo davne slike, starije od mene i jedna koja nije

Ljubav se ne trži (ili ća će mi lipota tega svita)

2011-04-11T02:04:00.001+02:00

Jednom sam znala kuda da krenem, jednom su mi stvari bile jasne, jednom davno imala sam put.

I tako... treba putovati, ali može mi se desiti da pređem puno milja i ne stignem nigde, treba tražiti i na vrhu planine i u dubini mora (odavno zaboravljenu tajnu plime) ali mogu se vratiti i sasvim praznih ruku i još praznije duše, treba hodati gradovima ali može da se dogodi da se posle tog silnog hodanja vratim tamo odakle sam došla i shvatim da se baš tamo dešavalo ono najvažnije, a ja ga propustila...

I da imam anđeoski glas, i govorim sve jezike, i imam veštinu proročku, moja će pesma zvečati kao prazna kanta... ili, kad ljubavi nema, ništa sam.

Prag (ili Praha - grad straha) pre ravno dvadeset godina

2008 jednom davno, правда

2011-04-09T21:29:00.000+02:00

i ne mogu više danas

2011-04-09T07:09:00.000+02:00

jedna jako uspešna godina (2009) ili kako sam slušala severinu

2011-04-09T07:04:00.001+02:00

Od samog početka 2009: Neko Kosovo. Mnogo ljudi... svakakvih... dobri su koliko su i važni, znači - ne mnogo... neki, u jadu značajni... iskusni... i žalosni, bivši... budući. Pa onda neki što tužakaju, ulizuju se... neki uplašeni koje je strah još dodatno pokvario. Ne, naravno da nisu užani svi. Užasni su skoro svi. Divni su, predivni, srdačni... i jezivi.
Ja pišem tekstove i upoznajem ljude. Ne zna im se broj, ni tim tekstovima ni tim ljudima.
Onda me zovu iz Prestonice; jedni kažu - previše te hvale, čuvaj se ... drugi kažu - izdrži dole još malo, pravu stvar radiš. Treći kažu - vrati se u Beograd, piši za neki ženski magazin. Onda jedni kažu: „defetista"; „dole je po zadatku da „amortizuje" svar, da odustanu Srbi od spskog Kosova". Onda drugi kažu: „nacioalista je"; „kaže za Šiptara - Šiptar"; „piše za patriotske listove".
Ovi odavde ne kažu ništa. Ni ja ne kažem ništa.
Kažem, daleko sam od grada. Nema noći, nema čaša sa puno kocki leda, ne igram više. Zašto? Zato što bi ovde to delovalo tako nedolično. Ne priliči ulozi koju sam prihvatila nesvesno, intuitivno. Zašto? Ne znam, naravno.
Predaleko od grada, i predugo trezna... trezna kao smrt. I ja i oni oko mene - trezni, dosadni, paze šta govore. Oni znaju šta rade.... oni možda znaju sve, ali sasvim sigurno ne znaju šta rade. Oni gube dok misle da stiču, eto - to rade. Ako je u Konstantinovićevoj „palanci" jedino načelo - načelo prevare, ova je palanka dovela to načelo do krajnosti gde je apsurd, samo sebi svrha i više od toga - nije više ni samo sebi svrha, već je i svrha života. Prevariti. Otiću u crkvu i slaviti slavu. Zaklinjati se u decu. Biti nevin usred sveg tog užasa - jer beslovesan.
Pa onda neke žene koje ćute i trpe (imaju vajde, strah ih je, naučile su - ko zna). Neki grubi ljudi. Neki grubi muškarci. Neki što su naučili da kupuju. Neki sa kojima sve boli.
Šta je super na ovom mestu (i kako sam zavolela Severinu)
Super je kada se voziš po jugu, kada si sama sa šoferom i kada te pita da li ti smeta da pojača „Gas, gas". Ne, ne smeta mi - pojačaj, prijatelju, neka peva žena kako „voli miris kamiona i šoferskih gostiona...", zapali cigaretu, raskopčaj košulju, pričaj mi svoje šoferske dogodovštine - vozila bih se sa tobom do kraja sveta, samo vozi brzo ....

.
Šta je najlepše? Najlepše je kad otvoriš širom prozore. Da udje vazduh.

od pandura napravismo velikaše

2011-04-09T06:59:00.002+02:00

Nigde, ja bar tako verujem, ni na jednom mestu na svetu ne postoji takva fascinacija nekakvim službama - kao ovde, u Srba. Ono što je za normalnog čoveka sramota, ovde izaziva najveće divljenje. Neke tužibabe, ljudi koji nameštaju i podmeću jedni drugima, koji lažu kako zinu ... Čak i oni koji nisu takvi, počnu da se prave da su takvi da ostali ne bi mislili da su nenormalni... Ok, ja se verovatno bavim poslom gde srećeš najgore ljude i imaš posla sam najvećim medju svim manijacima kada je reč o opsesiji službama i zaverama... i to je bre dosadno. Dosadni su! Nisam pomenula nijednog političara i nijednog poznatijeg novinara a da nisam čula bar tri službe (naravno tajne - jer služba je uvek tajna, sve je misteriozno) za koje dotični radi. Oni koji mi to "otkrivaju" žele valjda da deluju "informisano". A deluju isprazno, glupo, deluju kao neko ko je uvek na pogrešnom tragu jer je sam predmet traganja - pogrešan. Daleko od svakog smisla, jer to sve nema nikakvu svrhu. Plasiraju te svoje "informacije". Plaše ljude. Ucenjuju ljude. Zabavljaju svoje dokone slušaoce. Zaludni i uzaludni. Tako ti se desi da sediš sa nekom budalom, ta budala ne zna ni ko si ti, ne zna ni sa kim sedi ali zato zna da ti ispriča sve o svojim komšijama, o svojim "prijateljima", umišlja da pravi psihološke profile svojih saradnika, kolega, rivala... Ide i dalje od toga, priča ti o porodicama tih ljudi, o bolestima, dijagnozama, zna koliko dugo će neko da živi, zna čija je strina peder... zna ko je, od koga, kada i koliko para uzeo za već neko zamešateljstvo, ko je dobio stan a ko jena poternici pa se sada bavi politikom kao "ucenjena glava"... sve valjda u nadi da ćeš negde objaviti tu gomilu bljuvotina za koje nije čak ni važno da li su istina ili ne - deplasirane su i nepotrebne, nema ničeg "senzacionalnog" u tome, samo je jadno... Pa pnda budala ide još dalje i od toga, šalje ti sms poruke gde te "izveštava" šta je ko o tebi i gde i zašto rekao... pa te "izveštava" kome se šta, naravno loše (mora da bude loše inače nije zabavno) desilo... Budala se raduje lošim dogadjajima, misli biće mu bolje, misli imaće nešto od tog lošeg... Ljubitelji loših vesti... Od kad sam na srpskom Kosovu ne mogu na prste jedne ruke da nabrojim ljude koji imaju veze s polotikom i novinama (makar ta veza bila sama fascinacija politikom i novinama) a koji, ako već nisu to (a većina ipak nije) ono barem ne maštaju da budu neki doušnici... ako ništa, ono bar haluciniraju da ih neko prati... Koliko čovek mora da poludi da bi priželjkivao ono čega bi trebalo da se grozi... da tužaka ili da ga tužakaju... šta treba da mu se desi u toj ludoj glavi da bi maštao o životu koji ni na filmu ne izgleda lepo, a glavni junak uglavnom pokušava da se izvuče iz takve neke bede u koju je upao nekim nesrećnim sticajem okolnosti... Imam prijatelje koji ne nalaze da je reč "žbir" uvredjiva, poznajem ljude koji se preporučuju za takvo što a bez da ih na to tera neka strašna muka... u tom smislu, za mentalno dobro nacije, trebalo bi zabraniti sve političke emisije, dnevnik (osim kulture, kakva god da je, i vremenske prognoze, iako često laže), naravno prenos skupšine (to na prvom mestu) i emisije poput "insajdera" (izvinjavam se brankici i njenim saradnicima, ja cenim njihov rad) jer raspiruju ovu naopaku maštu pa deca umesto da idu na kurseve stranih jezika kupuju bubice, prisluškivače, malo kasnije pištolje i msle da je sve to baš "kul". Bolje da gledaju "rodjaka sa sela" (izvinjavam se i onima koji misle da je to promocja retrogradnih vrednosti)

par pasusa iz knjige "kad je svet imao brkov

2011-04-09T06:24:00.000+02:00

Pa onda neka tišina...
Dina je sve znala i ćutala Uopšte, te poslednje godine, kada sam ja imala deset i jedanaest - kod nas se u kući mnogo ćutalo, ali se i slavilo što samo naizgled neobično zvuči. Dina je čitala po prvi put u životu (tvrdi ona danas) ljubavne vikend romane. Sećam je se kako sedi s punđom, sećam se kožne crne – tamno braon do crnila fotelje, turskog stočića s duborezom i komadićima sedefa – na njemu ona čudna, široka a plitka saksija, neko lišće, Dinina crvena šolja kafe. Vino.U trpezariji papagaj Cicko i svi razgovaramo s njim. Sećam se kada ga je Dina grdila jer kaki po slikama, ja sam ga hranila i jednom čak okupala (ne znam šta mi bi da kupam pticu, a on se valjda, onako pitom, nije ni opirao) i sećam se Zorana gde mu se žali „Ti i ja smo, draga moja ptičice, ovde dva obična papagaja“
Oni su kao krili od mene da je on bolestan. Ja sam sve znala al sam i ja ćutala. . Pili su oboje, on javno i „na sav glas“ a Dina tajno, i tužno. On lozu a ona belo vino. On dovodio goste u kuću a ona odlazila u svoju spavaću sobu (nekad njihovu zajedničku, dok se on nije preselio u svoju malu „radeničku“ kako smo je zvali) a gosti su bili bučni i noćni. On, koji je toliko pričao da „nema šta da mu se dolazi u kuću“ i kojem su smetale i Dinine drugarice kada bi procenio da se mnogo „odomaćuju“ (njegov izraz za one koji se kod tebe osete ko kod kuće, pa malo previše); on koji zapravo uopšte nije bio kućno – druželjubiv čovek i koji je sve što je imao da obavi, obavljao van kuće, a onda ulazio na vrata, i već u hodniku bacao sa sebe stvari, izuvao cipele i ponavljao „naša kućica naša slobodica“. I dolazili su razni. Dina nije izlazila iz svoje sobe, sve češće. Ja sam se šetala od jednog do drugog, od ljudi koji su veseli (ili pijani – ja sam tada pijanstvo vezivala samo za veselost a tama je došla mnogo kasnije) do nje i njene velike spavaće sobe, samoće, vina i rečenica poput „tvoj tata se sada ponaša kao budala“ ili „ja neću da sedim s tim svetom“ i tome slično.
Glasine, istine i poluistine svakojake priče mada i dalje tišina (Skaska o Ljubi Zemuncu u mojoj kući)
Moj drug, Gaga Nikolić (znam, mislilo se da je on bio Zoranov prijatelj i tako to, ali ja sam znala da je on moj drug iz više razloga: prvo bili smo ravnopravni, imali smo neka naša domunjđavanja kojih se ne sećam najbolje ali svakako bili smo ekipa, samo on nešto stariji i od većeg autoriteta) dakle, moj drug, Gaga, bio je mnogo i stalno tu tih zadnjih dana. Meseci. Možda godina, ne znam, nije ni važno. Pratio je Zorana kao najverniji saučesnik, nešto mlađi i jači, zdrav i snalažljiv i pun poznanstava i drugara – baraba koji bi mogli da skoče u svakom trenutku i brane Zorana od tada već prevelikog, brutalnog Zoranovog bezobrazluka. Nisam ja, naravno, bila prisutna ali se sećam priče kada je moj tata, iz ko će ga znati kojih razloga, usred Stupice ustao i došao do stola Ljube Zemunca te ovome rekao: „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Sećam se kako su jutro posle toga, dok je on spavao snom pravednika a Gaga nije bio tu, moja mama i jedna Ljilja kometarisale kako je „Zoran prešao svaku granicu“ i prepričavale meni nejasan događaj sa zajebavanjem na račun valjda najopasnijeg čoveka u gradu. Zahvaljivale su odsutnom Gagi, jer „da nije bilo Dragana, ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ – ponavljala je Dina. „Da, da“ odobravala je Ljilja „ko zna šta bi bilo“.
Nešto posle tog, recimo, incidenta Ljuba se u neku noć stvorio u našoj kući. Ljuba kao zabranjena ličnost, fascinacija o kojoj sam slušala kasnije, a tada nemajući pojma ko je taj, bila samo jako ljuta na sve žive jer se neka velika frka digla, a ja sam od svega razumela samo da Dina hoće da ode od kuće.
- Da moje dete ustane noću iz kreveta – mislim da je vikala na Zorana koji je delovao postiđeno – i da vidi to dvoje na podu
- Nije Ljuba loš momak – pokušavao je Zoran
- Šta je onda radio na podu moje (pa opet) moje dnevne sobe s onom ženom? Je l to treba da gleda tvoje dete
- Anica je spavala
- Anica – imitirala ga je – je dete navikla da može da ustaje i sedi s tim tvojim prijateljima, Anica je mogla da ustane i vidi to dvoje na podu
Njihova me je svađa više uznemirila od svega toga što opisuju a spram čega sam ravnodušna. Ko je bio Ljuba Zemunac shvatila sam mnogo pošto je Zoran umro.

Pa glasina u više verzija o tome zašto je i kada skočio s krova na jablan
To je bilo dok je Zoran sa Dinom (ja se nisam ni rodila ali sam učesnik u priči iz sledećih razloga: svi mi je pričaju, svi imaju svoju verziju i svi me pitaju za taj incident) živeo na mansardi u najlepšoj beogradskoj ulici – Kneza od Sebmerije. I bili su neki gosti, mnogo gostiju, i on je (prema Dininom svedočenju) prvo pokušao da se zatvori u kupatilo s đebetom, te spava u kadi (u znak, valjda, protesta, što „ovi“ nikako da odu) pa kad je shvatio da ni to nije moguće jer „ovi“ svaki čas ulaze da idu u WC, on izabere „malo teži put“ da skrene pažnju na sebe i svoje negodovanje te se popne na krov i s krova skoči na jablan koji je bio u dvorištu iza te naše stare zgradice, u kojoj sam i ja živela svoje prve tri godine života. Seka Sabljić, međutim, smatra da je Zoran skočio na Jablan jer nije hteo da ide na neko gostovanje u Zagreb, a nije hteo na gostovanje jer je bio ljut na pozorište „Atelje 212“ pošto su valjda neki dobili stanove a on nije. Neki pa opet tvrde da je to uradio iz čistog egzibicionizma i ne simpatišu tu priču, jer im je valjda i onaj pozorišni njegov egizbizionizam umeo da bude oči i, verujem, počesto i zasmeta. Ali to su stvari koje sam čula kasnije, to kako je on takav kakav je, umeo da smeta onima koji nisu umeli da ga prate ili budu deo „tima“ koji je oko sebe stvorio, ili onima koji su bili za neko ipak klasičnije pozorište pa su njegov dar i igranje sa ozbiljnim stvarima doživljavali kao čistu aroganciju, to i još mnogo drugih stvari o nerazumevanju pa čak i nepodnošenju njega koji je delovao nepotrošivo i neiscrpno bogato – do smetanja, sve sam to čula i slušala mnogo kasnije.
Pa i legendu o skakanju na jablan.
Dina je, zašto i to ne bi bilo moguće, možda i zaboravila povod. Ono čega se međutim, sigurna sam, jako dobro seća to su njihovi razgovori o tom jablanu. Naime, on ga je „dugo merkao“ kaže Dina, i nije to tek tako niotkud izletelo iz njega – da baš uzme pa skoči na drvo. Gledao ga je i merkao, priča Dina, i pričao s njom o tome „šta ona misli, da li bi on mogao da skoči na njega s krova“. Ona je, kaže, odgovarala kako bi „naravno mogao, sasvim sigurno“ onako kako se valjda odgovara na slična pitanja nerazumnika, u strahu da bi „ne“ ovde bilo opasan izazov da se nerazumna namisao istog časa izvede.
I kad se sve završilo, kad su otišli vatrogasci, koji su ga na kraju skinuli s jablana (jer, na to Zoran nije računao, jablan je drvo čije grane ne idu do zemlje, visoko drvo s granama koje završavaju negde na tri metra od zemlje ako ne i više i kad se spustiš niz grane, stigneš do debla – onda više nemaš kud; da skočiš previsoko je, da se vraćaš gore, nemaš snage) kad se sve stišalo i svi razišli, Zoran joj je ispričao jednu smešnu scenu. Naime dok je stajao na poslednjoj grani, a neka rana zora je bila, vreme kad pošten svet ustaje i ide na posao, on ugleda kroz prozor jednu ženu kako se oblači. Proba da je dozove, ne znam šta je želeo da zatraži od nje (verovatno da zove pomoć) ali se ona isprepada, gleda ga kao da joj se priviđa, počne da vršti jer shvati da nije obučena i brzom brzinom zatvori prozor. Posle je, kaže Dina, uvek spuštala pogled kada bi se sreli u mimohodu na stepeništu. Da l se i dalje stidela što je viđena neobučena il se stidela što je ispala blesava i nije pomogla čoveku, ko bi ga znao.
Zoranovog, nekog drugog, odbijanja da ide u Zagreb ja se sećam. I Dininog telefoniranja (ona je bila veza kad on nije hteo da razgovara „nisam tu, nisam tu“) sa „Ateljeom“, pa ubeđivanja Zorana da ide, pa laganja da nije kod kuće, pa umornog „ja ne mogu Zorane ovo da radim“ pa gubljenja živaca „ili im sam reci da nećeš ili se ni ja ne javljam na telefon više“ pa „dosta mi je sad“ (njeno „dosta“ smo svi shvatali ozbiljno, pa i on) i ja se ne sećam zbog čega nije hteo na to gostovanje u Zagreb nekih ranih osamdesetih, ali se sećam da nije hteo. I sećam se da je na kraju otišao, nervozan i ljut. I da se vratio s nekim poklonima. Eto, toga se sećam, sasvim pouzdano.
Još nešto o onoj tišini ili kako nisam ništa razumela a znala da ne valja
Ko javno, ko tajno – mnogo se, kao što rekoh, pilo. Pričam o poslednje dve godine. Lom posle terevenki sređivale su tri žene. Moja majka, jedna Ljilja i naša kućna pomoćnica, Saveta – jedna vedra Ciganka koja je sve razumela ali je imala samo jedan uslov. Da se, dok ona radi, sluša radio i to naravno neki narodnjaci čije smo tekstove svi zapamtili zbog nje. Dok se dakle čistio krš i dok nisam smela da hodam po stanu jer je bilo razbijenog stakla – treštalo je „Šuška se šuška da ja volim Duška“ (tu bi me svi zezali zbog mojih Duškova) kao i „Duško, Duško, ti si mi najdraži; ti si moje cveče, srce drugog neče“ (sa tvrdim č, nikako ć), pa onda jedna, koju moja majka posle nije mogla da čuje jer bi uvek počinjala da plače, iako nije „padala na te narodnjačke kukumavke“ a to je „Zora je svanula, suza je iz oka svanula“ pa s teškim akcentom na „zora je, a nema te...“ (na šta se i meni stegne grlo, setim se nje); jer to su bile njene zore kada Zorana više nije bilo. Grozne zore, njene, i moje večeri, grozne, jer se nije čuo zvuk motora njegovog „Renoa 4“ ili jutra kad niko nije morao da ide na prstima jer „tatu malo boli glava“.
Bučna neka tišnina, neko bi rekao. Ali tišina, takva da se ništa nije dalo razumeti, ni ti nemušti razgovori moje majke s jednom Ljiljom koja se tu tada bila našla i (imala, nemala svejedno je nešto sa Zoranom) bila jedan od onih gostiju sa ispraćaja. I njena ćerka Doda, malo mlađa od mene, koja je bila zvanica na tom čudnom ispraćaju koji je trajao par godina a da ja nisam znala ko i gde tačno odlazi, i sa kojom mi je sve bilo dozvoljeno. Ili njoj sa mnom. Ljilja, Dodina mama, često je sedela za trpezariskim stolom i pričala, da l s Dinom da l sa Zoranom.
Onda je Dina jednom rekla, meni, da to tako više ne može i zatvorila se u svoju spavaću sobu (iz koje kasnije nije izašla gotovo 20 godina, ali to je druga neka priča) Rekla mi je da to tako ne može, da se tako rasturaju i brakovi i onda sam ja otišla u majici za spavanje i u gaćicama i rekla im „To tako ne može, tako se rasturaju brakovi“. Nisu me fermali dva posto. Dina je posle toga, ne baš odmah, ne sećam se tačno kad ali se sećam da jeste, otišla. Za mene, bila je na operaciji oka. Ostala je tamo dugo i pošto znam da je njena omiljena knjiga „Čarobni breg“ Tomasa Mana, mislim da je ona tamo malo pobegla. Posetila sam je samo jednom, ne sećam se ko me je vodio. Delovala mi je sasvim zdravo, bez obloga na oku, čitala je knjigu u parku – valjda bolničkom, pušila i bila srećna što me vidi i dok smo se rastajale, nesrećna što ja odlazim, ali rešena valjda da ne krene sa mnom.
Ljilja i Zoran su ostali sa nama, sa mnom i sa Ljiljinom ćerkom. Nemam pojma zbog čega, verovatno iz nekakvog dečjeg sebičluka, pamtim to kao divan period kada je sve bilo dozvoljeno. I nije dolazilo onako mnogo ljudi, kao pred Dinin odlazak.
Onda se Dina jednom vratila, s njom i bulumetna, koja je inače tih zadnjih meseci umela da banči što je Dini smetalo ali nikada nije sprečavala i sve je bilo „normalno“ onom pređašnjom normalnošću – u neko gluvo doba Zoran dovede neki svet, bilo je tu i Cigana muzikanata, bilo je glumaca, radnika pozorišta, konobara, boga pitaj koga sve ne, i to će kasnije biti neki razni ljudi koji će mi do kraja života prilaziti i pričati mi kako su drugovali s mojim ocem, opisivati mi moj tadašnji stan do u detalj kao dokaz da se sećaju kuće, mene, mame... te slučajne zvanice na jednom ispraćaju koje kao mlađa ni malo nisam volela, koje su mi išle na nerve prepričavajući mi nekakve (za njih valjda zabavne) za mene nepristojne stvari o mom ocu, koji je viđen njihovim očima i prepričan njihovim neveštim jezikom divljenja – meni delovao kao nepravedno opanjkavan, nefer srozavan na nivo kakve pijane budale. Zato sam ih mrzela (kasnije) a onda (još kasnije) prestala da ih mrzim jer sam razdvojila lošu nameru opanjkavanja od dobre namere divljenja i dokazivanja biskosti velikom čoveku. Od tada sve slušam (kad imam vremena) i nikome ne zameram što priča koješta.
I tada je ustvari bio kraj. Dina je znala, i kad mu je kao nešto zamerala, ona se zapravo pravila da mu zamera, ne bi li održala dojam normalnog u kući. Ja ništa nisam znala jer koliko mi je trezan dopuštao sve toliko mi je pijan dopuštao sve i više od svega, bio je bezgraničan.

***

ko se Anica ikada u životu ponese prema meni i Dini grubo, surovo, odbojno... uvek bih voleo da mogu da pomislim ono što mislim u ovom trenutku: Bože, daj mi samo jedno u životu, da mi Ana bude živa, zdrava i cela, sve drugo je manje važno ili važno samo na prvi pogled.

***************************

Sve ga je nadživelo. I neki nemirni dečaci, i onaj Vlada, i moja škola i moja druga škola, pa treća, i moji baleti i glume, nadživeli su ga svi moji neuspesi i ono malo uspeha, svi strahovi koje sam imala kasnije, a ne dok je on bio živ - nadživeli su ga. Nije bio tu i nije mi ništa objasnio.

Ostavio je me je sa blesavim sećanjima, sa neispričanim pričama, ostavio me je da pamtim možda najbesmislenije stvari i da ne znam da odgovorim ljudima ni na jedno važno i ozbiljno pitanje o njemu. Ne znam da im kažem ništa kada pitaju o njegovoj umetnosti, jer ja ne znam ništa o umetnosti kojom se bavio. Znam samo da je bio najboji u svemu, ali da objasnim zbog čega - ne umem. Moji argumenti ostali su negde kod one male koja je imala jedanaest godina, moje sagledavanje tog, kasnije ću shvatiti, velikog čoveka jeste jedno jadanaestogodišnjačko sagledavanje. Ja ne znam ništa o njemu, osim onoga što su mi drugi pričali. A pričali su mnogo gluposti

Jadac treći put, ili kako smo planirali da idemo u Veneciju, nas dvoje sami, a nismo nego smo se motali po Crvenom Krstu

Lomili smo jadac i pravili gluposti. Kako sam ja već tada bila porasla (za svoje tadašnje pojmove bila sam več odrasla osoba) i osećala se uskraćenom za putovanja o kojima su moji drugovi iz razreda već uveliko pričali, jer ja sam imala svoj Cavtat, baku, baštu sa limunovima, oleandrima, svoj sto od kamena sa mozaikom, smokvu, bademe, sve one stene tog malog poluotoka, pogle na gradić i more, iza kuće šumu od borova i onaj divni miris posle kiše... braću koja su imala barku, vožnje oko oklnih ostrvaca... i mnoge druge stvari koje su mi tada, u poređenju sa velikim putovanjima po onom zapadnom svetu gde se kupuju barbike i super garderoba, delovale kuso i sirotinjski... tražila sam putovanje. Da idemo nas dvoje, u Italiju. Htela sam Trst, rekao je da ne dolazi u obzir („nije on stoka da dovlači kojekakva govna i čeka na granici sa onima...“) i predložio je Veneciju. Idemo da vidimo Veneciju! Sećam se, živela sam za taj put. Nas dvoje, u velikom svetu... to je bilo kao da mi taj svet daje na poklon. Jedini put pre toga kada smo se nas dvoje sami zaputili na kratko putovanje bio je neki Zlatar. Vratili smo se brže nego što smo planirali, falila nam je mama.
U Veneciju nikada nismo stigli. Završila sam svoj četvrti razred, otišla na kratku ekskurziju u Slano, tamo napravila skandal, plakala sam i pričala učiteljici kako moj tata umire, vratila sam se u Beograd. Išle smo naizmenično, mama i ja, do prve prodavnice, neke male „Gorice“ da mu kupujemo „bombice“ (koje alkoholičari zovu „unučići“) loze. Išle smo svaki čas jer je tata tvrdio da ne pije, nego samo malo, nije hteo velike flaše u stanu... valjda je to suviše ružno izgledalo

Ničeg umornijeg od cirkusa i stara sevdalinka

2011-04-09T05:39:00.002+02:00

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu. Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni) Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.
Ali mi pada na pamet kako mi se dopadala ova pesma (i evo sad mi se opet dopada - setila se) pa mi dođe u glavu neka suluda slika kada sam tokom jednog perioda svog novosadskog studiranja stanovala kod Mumina u stanu, a pričala s njegovim ocem advokatom i ljubiteljem umetnina, dosta često, i onda iz čista mira jednog jutra zatekla Vudu Popaja u dnevnoj sobi u crvenim boksericama i nečem izgužvanom gore, kako sedi i jede nešto zidarsko, posle je proveo tu nekoliko dana i doveo jednu devojku

Onda, vraćam se promociji, jedan čovek, sasvim slep, postavi pitanje o Zoranovim improvizacijama. Pozdravlja neke ljude, Ostane da prati film. Kupi knjigu, sa njim žena, njegova. Fin. Pa onda jedna druga žena - pita za Sopoćane. I oca Petra. Pitam je l otac Petar, Ulemek? Jeste, kaže, otišao je u Hilandar. Pre nego što se sve raspalo u našoj crkvi, mislim ali ne kažem. Uzme žena da me crta. Napravi moj portret na brzinu. Lecnem se. Kaže - izdužila sam ti lice, učila sam u Sopoćanima da slikam freske. Ti si, kaže, kao sa freske. Prepadnem se. Ne smem ni da pogledam crtež ponovo.
Sretnem poznanicu. Ona je glumica. Pitam za ovog i onog, ona za onog i onog. Sednemo nazad svaka za svoj stol.
Zovem vozača. Nije dostupan, nestao. Neki me zovu da ostanem kod njih, neki okreću brojeve nekih svojih taksista i ja, naučila da prvo sačekam a onda sudim (oni kažu "uzmi taksi, šta te briga - njega nema".) slušam sebe i sačekam. I on dođe. I vraćamo se nazad u Beograd.
Ja zadovoljna, da li što je prošla još jedna stvar iz neke besmislene agende, ili sam srećna jer je lepo prošlo, a te promocije su čudne, nikada mi ne bi palo na pamet kako sve mogu da izgledaju, šta sve ljudi pričaju, najzabavniji su mi pijani gosti... na kraju krajeva, ja sam prazna.
Najradije bih onom što me vozi rekla da produži negde, da idemo bilo gde, svejedno. Ipak, vraćam se kući. A onda opet - promocije, vraćanja u kasnu noć, tezge, a nisu tezge, i bolje su nego ove druge "tezge", kosovske, te pisanije, moj život je low budget tezga, i svi ti lažni sukobi, pravi sukobi, sjebavanje prijateljstava, kajanja, nekajanja, ljutnje, zauvek, na kratko, na dugo, praštanja, polovična, neiskrena, sećanja, argumenti, neizvesnost. Umor.

kako i zašto se uopšte lečiti od nesanice

2011-04-09T05:26:00.000+02:00

Prvo i osnovno pravilo kaže - i ne pokušavati. Baciti eventualne tablete za spavanje u đubre. Pomiriti se sa svojom nesanicom i biti u dobrim odnosima s njom. Čitati nešto. Pisati, svejedno. Gledati filmove. Bančiti na kraju krajeva - zaista nije važno šta ćete raditi u svojim noćima, sve dok vam te noći ne počnu da kvare dane. Dok, dakle, ne pravite budalaštine tokom noći (a najmanja je budalaština bančiti da se razumemo) zbog kojih će vam u narednim danima život biti zagorčan (ako imate i svedoke svoje budalaštine, na primer) nikoga se ne tiče šta vi to radite noću, kog đavola.
Na primer, ja veštičarim. Ne spavam. Malo spavam. Prošle godine negde naleto zaključila sam da moram da pijem stvari poput leksilijuma, kao i većina uostalom, i strah me bilo tih nespavanja na tom mestu. Na Kosovu sam bila, na kraju krajeva - šta drugo da radi čovek - žena nego da pokušava s leksilijumima i ostalim bensedinima da se makar noću uspava. I opet nisam spavala. Mislila sam da sam mirnija - a zapravo sam samo bila razdražljivija. Ok, dopuštam da predviđena reakcija na određeni medikamet ne mora da usreći svakoga.
Onda sam se vratila u Beograd, sa svojom nesanicom, i to me je nerviralo. Onda sam se setila da nije to nikakvo Kosovo, nikakav ovakav ili onakav život, nema tu priče o brigama što bi značilo da kad nemam briga ja kao spavam. Ne spavam, nisam nikad ni spavala, nemam pojma da li to ima veze s brigama ili je to metabolizam, navika... kod mene se u kući nije rano išlo u krevet, nisam živela s čovekom koji rano leže, ne družim se uostalom sa ljudima koji "postaju nalik na kokoš - slabo vide i rano ležu" što bi rekao Đoni, i to nema veze ni sa čim, do sa navikom.
Tek sam malo porasla, sedela sam s majkom do kasno u noć, i da l gledale film, pričale ili se svađale - nismo eto rano išle u krevet. Sva jutarnja kašnjenja u školu, ovamo, onamo - unapred su mi bila oproštena. Nije svetao primer lepog vaspitanja - al je istina.
Dakle, ljudi ne moraju da rano ležu, nesanica je navika, ona je bioritam, to je kad neko bolje i brže radi noću nego danju, kad neko voli noćni mir ili noćno terevenčenje, svejedno - noć je dozvoljena kao i dan. Ako imate sreću da radite posao gde ne morate da ustajete u 6 izjutra, suepr za vas. Ako volite da ustajete u 6 izjutra - opet super za vas. A ako niste u stanju da ustanete - tek ste onda u problemu. Do tada je sve ok.
P.S:
Ako tekst zvuči kao da se svađam s nekim, to je zato što sam ljuta na sebe što sam uopšte nasela na priču "jao, jao, pa ti ne spavaš do 04" - ne, ne spavam. Ni do 06. Nekad uopšte. Nekad ceo dan. Nekad zaspim u 23h.
Dakle, ne mora čovek da ima navike. Verovanja sam da je najzdravije raditi onako kako ti se radi - ako si u mogućnosti. Problem nastaje ako nisi u stanju da radiš ono što moraš, ali ni to nije do ritma spavanja nego do stanja duha.

Frapantno

2011-03-09T04:23:00.002+01:00

Ponavljajući „šta ja ovde radim" Petar će Petrović izaći iz svog stana (ustvari iz stana ljubavnice ženinog oca) na trećem spratu jedne zgrade u blizini Skupštine, pokušaće da pređe ulicu kako bi kupio novine u nekoj trafici što radi celu noć i zgaziće ga autobus „osamdes' trojka", koji inače uopšte ne prolazi tom ulicom. Vozač autobusa, gledaćemo tog dana na vestima, zaklinjaće se da je bio pijan i da je mislio da vozi svoj auto, a ne autobus i moliće nadležne da ga smeste u zatvor i na lečenje od alkoholizma.

I svašta će se još desiti, uglavnom, ovo je kraj

A onda će se desiti čudo. Srbija će nestati s mesta na kojem se sada, na karti sveta, nalazi - i pojaviće se negde nasred nekog okeana. Jedno vreme će tako postojati kao neko ostvrce na koje niko, ni lud, neće smeti da dođe, a zatim će potonuti poput Atlantide. Već sredinom 22. veka mnogi će sumnjati da je ta civilizacija ikada postojala. Tek poneko znaće da je postojala, ali niko da je nestala zato što je poslanik Petar Petrović u jednu zoru ustao besan, šutnuo kuče, gađao dete kašičicom za kafu, promašio dete i ubio zlatnu ribicu, izašao na ulicu i poginuo od misterioznog autobusa koji se pojavio gde mu mesto nije.

Sumnjivi Subjekat, Važna Osoba, Baš Baš Važna Osoba i Drugi Čovek u Državi

2009-11-14T06:29:00.000+01:00

Sumnjivi Subjekat, Važna Osoba, Baš Baš Važna Osoba i Drugi Čovek

Ana Radmilović
utorak, 13. oktobar 2009.

Ja sam, kao, novinar. Zovu me razni da pišem koješta. A mene, biću iskrena, sve češće mrzi i da slušam, a ne da pišem tu gomilu… nije važno, ostaću pristojna.

Sve se to zbiva, na moju žalost, na srpskom Kosovu. Žao mi je, biću još iskrenija, što to nije neko tuđe i neprijateljsko Kosovo i što taj narod nije neki daleki, neki što me se ne tiče, a ne moj.

Ovde – što već znaju i vrapci – nema zakona i svaki se pokajao koji bi pokušao da se požali na to stanje. Jer „stanje“ – ne treba uvijati – odgovara skoro svima. Žale se samo oni nesposobnjakovići koji nisu uspeli da izvuku neki ćar, pa onda ni ja ne pišem o bezakonju, jer to ionako ne zanima nikog pametnog, nikog snalažljivog i, uopšte, nikoga ko ima preča posla.

Međutim, pozove mene nedavno jedna Važna Osoba i kaže mi da ne bi bilo loše napisati koji red o jednom Sumnjivom Subjektu, svima dobro poznatom. I još kaže da svi jedva čekaju da ga bar jednom neko negde pomene. Već jednom! Njegova su nedela nadaleko čuvena, a o njima nema nikakvog pisanog traga (sem nekih tričavih poternica, krivičnih prijava i ostale dosadne dokumentacije koja nikoga ne zanima). Nema ga u štampi, nema na televiziji, gre’ota truda koji je čovek uložio, a da nigde ne ostane zabeleženo. Strašno je to i nepravedno: čovek da stekne sve, a istorija da ga zaobiđe.

I još mi kaže Važna Osoba da je u razgovoru sa nekim Veoma Ozbiljnim Službenicima iz Euleksa čula kako niko ne sme da se približi našem Sumnjivom Subjektu. Ne smeju jer, kažu, iza Subjekta stoji niko drugi do Drugi Čovek u Državi Srbiji. Žale se ljudi, priča meni Važna Osoba, žale se na Sumnjivog Subjekta sa severa Kosmeta. Žale se, dodaje Važna Osoba, i kaže, pita se: „Pa zar tolike vojske, tolika policija, svaki drugi građanin Mitrovice ponaša se kao da radi u kakvoj tajnoj službi (ili bar umišlja da ga prati makar jedna od njih) – a niko da se posveti pomenutom Subjektu?“ Niko.

Dosadan je i tužan život u južnoj srpskoj pokrajini, u njenom severnom delu pogotovo, to zna svako ko se zadržao duže od nedelju dana, pa rekoh sebi: evo ja ću. Ja sam ta koja nema pametnija posla, ta sam kojoj je svejedno. Kao onaj namesnik sam – objašnjavam ja Važnoj Osobi – onaj namesnik iz knjige nobelovca DŽ. M. Kucija, što službuje u nekoj zabiti, bogu iza leđa, na granici „iščekujući varvare“, a varvara niotkuda… Kao namesnik sam – velim – koji ne može da dočeka kraj svoga službovanja. Kao robijaš pred izlazak iz zatvora – dodajem. Ja ću, dakle – dogovaram se ja sa Važnom Osobom – da se prihvatim tog zadatka i da počnem da pišem o Onome O Kome Niko Ne Sme Da Progovori!

Evo, dakle, o čemu je reč: Sumnjivi, svima dobro poznati, Subjekat je naftadžija. U stvari, nije on samo naftadžija („naftadžija“ je lice koje švercuje gorivo – prim. prev.); nije, dakle, on samo naftadžija, nego je taj Subjekat uopšte jedan gangster koji se vozika okolo i puca kad mu padne na pamet na koga mu padne na pamet, a svi se prave da nisu videli. Posebno se pravi da ne vidi i ne čuje Komandir Policije, koji je, takođe, jedna kriminogena individua o čemu bi (opet „takođe“) valjalo napisati čak i više redova nego o Sumnjivom Subjektu. Jer posao Sumnjivog Subjekta jeste da bude kriminalac, pa se ovaj ponaša sasvim u skladu sa ulogom koja mu je dodeljena, dok se taj Komandir ponaša baš jadno i ne sme da zucne o aktivnostima navedenog Subjekta. A pored toga, taj Komandir ćuti i o aktivnostima svakoga ko maše pištoljem, bejzbol palicom, ko trčkara okolo s fantomkom ili izigrava bavljenje politikom, imitirajući stajling onih što ih u nekim zemljama hapse po viđenju kao potencijalne pljačkaše banaka.

No, Komandir je priča za sebe, vratimo se Sumnjivom Subjektu.

Sumnjivi Subjekat, sa svoje strane, ispunjava sve svoje zadatke. Zastrašuje narod po ulicama severnog Kosmeta, njegovo se ime samo šapatom izgovara i, što mi se posebno dopalo, on ne dopušta da svaka budala parkira kola gde ‘oće, bar ne u blizini njegovih zgrada. Uveo je, čovek, neki red u ovaj haos i bezakonje što hara severnom Mitrovicom.

Komandir, opet, sa svoje strane, ne radi ama baš ništa. Osim što sve što vidi kaže da nije video, a sve što čuje kaže da nije čuo. Nije, dakle, posebno zanimljivo pisati o nekome ko ništa ne radi.

Onda ja uzmem telefon i počnem da se raspitujem.

Onda svi kažu „nikako, nikako, taj je Subjekat toliko strašan, taj lično ubija, vozika se gradom u svojim belim džipovima i puca kroz prozor, ni reč o njemu – taj rukama davi…“ I sve tako.

A onda se ja, umanjene uračunljivosti usled prevelike dokolice, zainteresujem još više. To što sam novinar ovde je, treba mi verovati, samo izgovor za pokušaj da nađem sebi zabavu dok čekam da se vratim kući. Novinar je (treba napomenuti) osoba koja je, između ostalog, sklona da upadne u nevolju i koja ‘oće da povuče đavola za rep, na taj način istražujući granicu do koje joj je dozvoljeno da ide. Što je najgore, mada o tome ne bi trebalo pisati, novinar ‘oće da radi takve stvari i kad nema od njih ama baš nikakve koristi.

I tako… zainteresuje mene onda taj strašni Sumnjivi Subjekat koji voli da zadavi golim rukama (a ne samo, kao običan gazda, da šalje „momke“ koji rešavaju stvari)… Ali još više, mnogo više od njega zainteresuje mene slučaj ovog Drugog Čoveka u Državi. Otkako su mi rekli da je tom Subjektu sve goreopisano dopušteno zbog toga što (baš tako su mi rekli) iza njega stoji Drugi Čovek u Državi – ja samo na to mislim. Ko je sad pa taj „Drugi Čovek“, a velika većina građana uz sve napore ne može da utvrdi ni ko je Prvi.

Ko bi sve, i po kojim osnovama, u ovom trenutku mogao da bude Drugi Čovek?

Uzmem ja onda opet telefon i pozovem jednu Baš Baš Važnu Osobu i pitam zna li šta o „svima dobro poznatom“ Sumnjivom Subjektu i njegovoj senci, Drugom Čoveku.

– Nikad čuo – kaže.

Zna li barem ko je Drugi Čovek u Državi, insistiram ja, mučena radoznalošću i obećavam da ni mrtva, ni u ludnici, ni za živu glavu, dakle da nikada, nikada o tome neću nijednu jedinu reč napisati… nego pitam onako, čisto da znam.

– Nema smisla – ubeđujem ja Baš Baš Važnu Osobu – sedim ovde mesecima, dosta mi je i Kosova i Srba i Šiptara i baš me briga za tog što davi golim rukama... Nego želim da znam sebe radi – nastavljam ja ubeđivanje i lažem u slušalicu – sramota je da ne znam ko je Drugi Čovek, kako ću pred strancima, kako pred nekim iz Euleksa, kako pred bilo kim da priznam da ja jedina ne znam…

– Svi znaju, svima je sve jasno kô dan, samo ja jadna da ništa ne znam… to baš nije u redu – pokušavam ja, bez uspeha, da izazovem sažaljenje kod Baš Baš Važne Osobe.

Ništa ne pomaže. Neće Baš Baš Važna Osoba da priča o tome. Ne veruje mi. Ima pravo, mislim se u sebi (ni ja sebi ne bih verovala, svako iole normalan zna da ću napisati sve što mi kažu)… ali saznaću ja ko je Drugi Čovek što dopušta da ovaj moj Subjekat ide okolo i puca i davi, makar išla od čoveka do čoveka… Lično ću ga pitati (mog Subjekta) na kraju.

Onda ja razmišljam kako ću eventualno, ukoliko do razgovora dođe, formulisati svoje pitanje… „Gospodine kriminalcu, ko je taj kome odgovara da vi radite to što radite?“

Onda, nakon nekog vremena, zove mene Baš Baš Važna Osoba i pita: „Ko ti je to uopšte rekao?“ Kažem: „Rekla mi je Važna Osoba.“

– E pa reci ti Važnoj Osobi da se nosi u tri lepe… – i onda Baš Baš Važna Osoba počne da psuje i psuje i psuje…

I onda mi kaže: „Neka ti ta tvoja Važna Osoba dâ intervju pa neka tamo sama kaže šta ima.“

– Dobro – smirujem ja Baš Baš Važnu Osobu i opet lažem – Neću ni da se raspitujem ni da pišem, evo neka ostanem ja jedina na svetu koja ne zna ko je Drugi Čovek u Državi… Zabavne su mi te teme – pravdam se na kraju, i njemu i sebi; priznajem, uostalom, da ne znam više šta ću sa sobom.

– Nađi neke manje skupe zabave – čujem glas Baš Baš Važne Osobe sa druge strane žice i dižem ruke od daljeg „ispitivanja“ onoga koji mene „ispita“ pre nego ja sročim rečenicu.

– Može da ti se desi da, tražeći Drugog čoveka – našali se sa mnom Baš Baš Važna Osoba – stigneš do Orsona Velsa.

Ali neka se ne šali više moja Baš Baš Važna Osoba kada priča sa mnom, i neka mi ne pominje Orsona Velsa, jer kad se šali i kad u šalama pominje Orsona Velsa – ja se uplašim. Strašne su mu te šale. Vadim se Harmsom (jeste da nije veseliji, al’ je barem smešniji).

– Meni ova priča više liči na Danila Harmsa – odgovorim ja Baš Baš Važnoj Osobi i od tada smišljam pseudonim pod kojim bih mogla da pišem priču o Sumnjivom Subjektu, nafti i Drugom Čoveku Države Srbije, sa sve davljenjem i pucanjem, belim džipovima i svemu onome što je na Kosmetu egzotično, a čega se klone svi normalni novinari.

Ni manje zemlje, ni više misterija.

Pristigli komentari (26)

Srpsko Kosovo

2009-11-14T06:24:00.001+01:00

Српско Косово

Ана Радмиловић
петак, 03. јул 2009.
На почетку приче о српском Косову требало би рећи да српско Косово није део Србије, а посебно није део Европе. Опште је место да се српско Косово одвојило од Србије још много пре него што су Албанци прогласили независност неког свог, такође нестварног, албанског Косова. Дакле, не постоје ни српско ни албанско Косово, што (да не буде забуне) још увек не значи да би могло да постоји некакво заједничко, српско–албанско или албанско–српско Косово. А морало би да може. Постоји, наравно, суживот два народа који се међусобно мрзе, али се, ако смем да кажем, чак и воле неком неразумљивом љубављу којом нико не би пожелео да буде вољен. Познају се и не познају у исто време, личе једни на друге иако немају никаквих сличности, плаше се једни других, протерују међусобно, сарађују, тргују, тајно посећују... На Косову све постоји и не постоји у исто време. Једино што је извесно то је да је Косово једна територија која заузима свега десетак хиљада километара, али која у себи прожима толико различитих светова који паралелно функционишу, понекад се чак и не додирујући. Слушајући приче о Косову, човек би могао помислити да је реч о читавом континенту, а не о једној малој покрајини. Извештаји са српског Косова су већ годинама исти и, ако заобиђемо податак да су Албанци у међувремену прогласили независност (а та чињеница ионако Србе много не занима), свеједно је читате ли чланак из 2001, 2006. или из 2009. године. Извештаји са Косова су, желим да кажем, несхватљиво досадни, с обзиром на то да је реч о месту где је све што човек угледа, најблаже речено, надреално. А како заправо изгледа српско Косово данас? Како изгледају сва та села и мали градови сада, 2009. године, након многобројних „акционих планова“, координационих центара и већа која су водили сви ти људи, и даље присутни у јавном животу, али истовремено и мртви јер су ослобођени сваке одговорности? Како изгледа српско Косово којим и даље управљају (или се и они само праве да верују да нечим управљају) сви ти, међу собом различити, а заправо неподношљиво слични „лидери“; самопрозвани или некад давно доведени; постављени од некога ко је у међувремену нестао, или је мртав, или избрукан, кога више, у сваком случају, нема? Једном давно произведени лидери, остали тако да левитирају, као у паралелном свету, и даље присутни у том међупростору, негде где је можда заиста стало време? Како изгледа српско Косово 2009. године? Да ли је умесно питати постоји ли оно уопште? Да ли је српско Косово само обмана према којој смо научени да се односимо са уважавањем? Као да се ради о нечем стварном, а не имагинарном... Српско Косово јесте стварно, али је и имагинарно. Оно и постоји и обмана је у исто време. Српске средине на Косову су можда најстварнија слика Србије и њен најреалнији одраз, исто као што су и највећа и најскупља обмана којом Србија саму себе лаже, вара и поткрада. У српским срединама на Косову, где понекад живи и мање од хиљаду људи, може се видети као под лупом сав немар и небрига и безакоње који су иначе својствени српској држави. Српске средине су својом неорганизованошћу и недостатком смисла за било какав ред углавном претворене у приватне прћије полуписмених председника општина, свеједно били они „албански намесници“ или „редовно изабрани представници српских власти“ – српске средине на Косову су, дакле, најсуровија карикатура целог српског друштва. То је истина. Међутим, те средине су у исто време оазе у којима се сваки Србин одакле год долазио осети као да се, након много година, вратио кући. А поред тога су и резервати у којима Срби све више личе на племе староседелаца на неком одвојеном, далеком континенту које је с временом, верујући да тако чува своје обичаје и идентитет, изгубило сваки контакт са стварним светом. Смак света – „студије изводљивости“, „национални интерес“ и „акциони план“ Ако би за Србију могло да се каже да је у њој време стало, за Косово би требало рећи да време иде у свим правцима, да стоји, иде уназад, иде далеко у будућност до саме границе постојања, негде на крај света, тамо где се већ одигравају сцене апокалипсе, а смак света је увелико у току. Због тога нећу ни покушати да предвиђам развој догађаја, да анализирам ситуацију на терену или да будем (што је сасвим немогуће) објективна, јер са које год стране да приступиш „проблематици“, стварност те оспорава на сваком кораку. Стварност се руга твојим напорима и приказује их онаквима какви уистину и јесу – бесмислени. Српско Косово са својом епском мегаломанијом која, овако приземљена у политичком блату, делује пре гротескно него узвишено, наводи ме да на „проблематику“ гледам са иронијом, а то не желим. Ствар више спада у домен литературе него политике. Онај ко заиста жели озбиљно да се бави будућношћу Косова са политичког аспекта, не треба да слуша ни приче о српским „националним интересима“ (које више нема смисла ни коментарисати, осим као добре или лоше стилске фигуре), а ни о „студијама изводљивости“ о којима причају албански политичари (што им је једна од дражих фраза које су успели да запамте и донесу са многобројних тренинга које последњих година похађају). Дакле, више не треба слушати ни српске ни албанске политичаре, већ, заиста, само оно што причају Питер Фејт и други представници међународне заједнице, па чак и Руси – не због тога што је то што они говоре најближе ономе што се тренутно дешава, него зато што, за разлику од наших предвиђања, даје јасну слику о ономе што ће се тек дешавати на Косову. Уколико се у међувремену не догоди нешто сасвим неочекивано, нека огромна сила која не полаже рачуне логици и која ће на крају ове драме донети задивљујући расплет и дуго очекивану правду. Деус еx мацхина, што нас поново враћа у домен литературе. До тада, мени небитној, на овом за небитном месту, не преостаје ништа друго него да, ма како то нелогично звучало, избегавам сваку, а поготово политичку анализу. Да се окренем животу. Сликама неке стварности која личи на све само не на оно што човек може да замисли док прескаче новинске странице када у наслову види „Косово“ и мења канал на телевизији уплашен да ће опет гледати један од тужних прилога о избеглицама, или већ нешто досадно о интерно или интерно-интерно расељеним лицима, и какву сличну причу о томе како је неко сиромашан. Сви су сиромашни, свет је суров, људи радије гледају „Националну географију“ и брину о пингвинима... Косово се свима смучило и последња ствар која просечном гледаоцу телевизије падне на памет на помен Косова је лепота. А Косово је, поред свега, и прелепо. Пре неког времена можда бих се усудила да кажем да су они који мењају канале и прескачу странице кад угледају „Косово“ равнодушни и да их је баш брига за све осим за себе, своје животе и своје новчанике – али пошто сам се лично уверила, мислим да људе не занимају тужне избегличке приче јер, чак и ако не знају, слуте да је то само још једна у низу лажи. Да су и ти контејнери, и напуштене школе и недовршене зграде у којима живе јадне избеглице само представа, декор који ће ту стајати докле год то некоме буде потребно. А коме је потребно, ја то наравно не знам. Јадне избеглице Када неко помене избеглице, више никада нећу моћи а да не помислим на две слике, два међу собом потпуно различита призора „избегличког живота“ која, из неког разлога, избегавају и документаристи и репортери и хуманитарци, здравствени и социјални радници, комунална служба, општинари и сви други, задужени и незадужени за овај проблем. Прва избегличка слика – срушене зграде, недовршене зграде, Свињарчани, представници општинских власти и други анархисти Две недовршене зграде у Звечану. Једна у мешовитом насељу Бошњачка Махала. Неколико у центру Митровице. Напуштени албански станови по целом граду. Један руинирани хотел (за који Митровчани кажу да га је неки проблематични човек својевремено запалио по налогу генералног директора „Трепче“ како би овај касније откупио зграду по ниској цени, али се у међувремену догодио 17. март 2004. и хотел су населиле избеглице. „Директор чека и нервира се, а избеглице седе и не исељавају се“, тако кажу Митровчани). Углавном, таква су скоро сва места на којима живе интерно или интерно-интерно расељена лица, социјални случајеви и остали. Први пут сам се срела са феноменом „недовршених зграда“ и „упадања“ у станове када сам пре неког времена правила извештај о групи станара неке старе зграде у центру северне Митровице која се једне ноћи срушила сама од себе. Људи су остали на улици, а градске власти нису предузеле ништа. Након тога, једна група станара срушене зграде „упала“ је у недовршену зграду у Бошњачкој Махали (коју Митровчани зову „Расимова зграда“ или једноставно „Расим“, зато што је њену изградњу финансирало „Расимово министарство“). Парадигматично, станари су се, као и представници општинске власти, поделили у две групе. Једна група локалних политичара саветовала је људе да сачекају да им општина реши проблем, док је друга група бодрила „своје“ станаре да уђу и на силу заузму ненасељене станове. Причајући и са једнима и са другима и са трећима и са четвртима, пажњу ми је привукао један други митровачки феномен који се зове „Свињарчани“. Наиме, све супротстављене стране у овом спору око „упада у Расимову зграду“ позивале су се на људе познате као главне „упадаче“ у празне станове – избеглице из једног повратничког села Свињаре. „Како нико не тера оне Свињарчане из зграда у Звечану?“ питали су огорчени станари срушене зграде јер начелник округа није хтео да „пусти струју“ у „Расима“. „Чак се ни јадни Свињарчани не понашају овако...“ жалили су се, са друге стране, у Округу... И тако је почело моје интересовање за ове чудне, дивље избеглице које, према митровачкој легенди, упадају у напуштене и недовршене објекте, заузимају шиптарске станове и локале које касније издају за велики новац, и којима се нико не супротставља. Прва слика – некоректан и више него субјективан извештај о Свињарчанима Дакле, Свињарчани или Свињарци су људи који су 2004, по савету Човићевог Координационог центра, напустили своје село Свињаре. Они су, што је у тим околностима било „легитимно“, насељавали све што се могло населити у Косовско-митровачком округу. Да ли је било „легитимно“ утицати да сви ти људи напусте село, политичко је питање на које ја не знам одговор. У сваком случају, људи су се усељавали у недовршене зграде. И шта се даље дешава? Како на северу (и не само на северу) нико не плаћа струју последњих 10 година (мада је и та прича много старија), ови људи су без већих тешкоћа сами довлачили каблове до својих нових домова и тако себи спроводили струју, а радницима Градског водовода плаћали су „приватно“ да их повежу на исти. То је и даље било „легитимно“, с обзиром на то није требало „изигравати“ неки ред и закон у ситуацији каква је наступила после 17. марта када су Косовом и Метохијом уздуж и попреко лутали људи, расељени, избачени из својих села, остали без својих кућа и када се није знало где ће на крају завршити тај силан народ, када је Координациони центар преко ноћи организовао прихватне центре за одлазеће Србе, а лидери већих српских средина се борили да народ не напушта Косово... Међутим, вратимо се Свињарчанима или Свињарцима. Легенда даље каже да је, након тог 17. марта започела једна, никада до тада виђена, страховита и незаустављива експанзија избеглица из Свињара и околних села, да су ти људи, снашавши се на почетку тако што су заузели две недовршене зграде у Звечану, веома брзо почели да „улазе где год могу и да узимају и по више станова“. Када би се неко од њих евентуално иселио из неке од зграда, односио би са собом све што се могло изнети или ишчупати из зида. „Скидали су“, каже митровачка легенда, „врата и прозоре, па чак и паркет“. Више пута је понеки представник Унмика или међународне заједнице нудио новац да се зграде доврше, међутим због „акционих планова“ које је Србија упорно тврдила да има за Косово – помоћ је увек одбијана, што је било третирано као патриотски чин. Овакво стање одговарало је свима. Станари недовршених зграда у међувремену могли су да аплицирају за станове на другим местима као интерно-интерно расељена лица, па су тако многи од њих од 2004. до данас добили и по неколико станова, махом шиптарских, које и дан-данас користе за издавање студентима „из Србије“. Представници општинских власти добијали су похвалу за патриотизам и, што је још важније, додатна средства од Републике Србије за помоћ избеглицама и социјално угроженим лицима. Свако са стране, ко би се појавио и наивно понудио било какво решење сметао је и једнима и другима, а његова помоћ била би с презиром одбијена. У међувремену, Свињарчанима су изграђене куће у Свињарима, али они не желе да се врате, јер кажу „боје се Шиптара“. За неколико месеци они ће, међутим, вероватно полако почети да насељавају своја нова–стара имања или ће их, што је још вероватније, продати тим Шиптарима и тако ће, поред станова које су већ „стекли“ многи међу њима постати прави правцати богаташи, узевши у обзир цене хектара земље на Косову. Неком рат – неком брат, али то није коректно да се пише. Ко је тај који би се усудио да прича о томе како јадне избеглице понекад умеју бесомучно да злоупотребљавају сопствену несрећу? Ти људи, наравно, нису у обавези да буду свесни тога како њихова лична и тренутна корист на једном другом плану прави много већу и општију штету, али неко би сигурно могао и морао. Друга слика – избеглице из Хрватске Други призор, који је за разлику од ове приче истински потресан и надреално суров у свом бесмислу, јесте напуштена зграда ОШ „Бранко Радичевић“ која се налази усред северне Митровице, и у чије велико двориште, које од улице дели срушени зид, такође нико и никада не залази. Тамо живе „старе избеглице“ које су спроведене на Косово још кад су Срби бежали из Републике Српске Крајине, о чему се с времена на време и писало, али како се ради о људима који (за разлику од интерно-интерно расељених Свињарчана) нису били у стању да „узму ствар у своје руке“, до сада се није нашло решење за њихов заиста стравичан проблем. Први утисак који сам имала када сам ушла у ово чудно оронуло здање је био да је реч о неком сиротињском, напуштеном санаторијуму из којега су одавно отишли и доктори и особље и где болесници као у неком од последњих кругова пакла тумарају по великим ходницима, препуштени сами себи, народној кухињи која је пред затварањем због недостатка средстава и понеком залуталом странцу, некоме ко се можда сажали и донесе им некакву ситницу. Или им не донесе. У том „колективном центру“ живи неколико фамилија, по неки самац и неколико остављених стараца, а већини тих људи које сам тамо затекла очигледно је потребна медицинска нега. Купатила, собе које су некада биле учионице, ходници и степениште све изгледа застрашујуће. Босоноги господин из Хрватске Када сам ушла у ову напуштену и оронулу зграду са идејом да о њој направим репортажу за један дневни лист, већина „станара“ није била расположена за разговор. Неки међу њима деловали су као да нису ни у стању да га воде. У приземљу, на самом улазу у зграду, затекла сам једног средовечног господина који је, како је рекао, избегао из Хрватске. Он је изашао босоног из свог „апартмана“ и шеткао се ходником, по хладном бетону, видно заинтересован за моје присуство, али и љут на мене. Његово интересовање је, истина, више изгледало као чуђење што се неко непознато лице појавило у његовом „објекту“, а своју „љутњу“ је манифестовао само непрестаним понављањем да „неће да прича са новинарима и нема сликања!“ и да сви ми „...долазимо ту и сликамо га ко мајмуна“. Међутим, истина је да је читаво време стајао поред мене и трудио се да ми исприча све што је мислио да би могло да ме занима. Тако сам сазнала и да његова жена живи ту, али у другој учионици; да је „луда и да он не може да живи са њом јер га нервира“. Сазнала сам се овде усељава и исељава „ко како хоће“ и да њега занима да ли и ја намеравам да заузмем неку од „соба“. И ко зна колико бих се тако задржала у разговору са овим босоногим господином да нас није прекинуло кикотање и певушење једне мршаве женице која очигледно није сасвим присебна, и која је наједном однекуда истрчала и прошла кроз ходник да би, успут се кријући иза сваког стуба којих је неколико у приземљу зграде, поново утрчала у једну од соба, залупивши врата за собом. И једна породица интерно расељених која се можда презива Крстић Након те сцене сигурно бих изашла из овог тужног здања и покушала себи да објасним да сам управо била у правом „сабирном центру“ о чему вероватно нећу писати да се у том тренутку нису отворила једна врата и појавио се један млађи човек који је желео да разговара са мном и „да ми све објасни“. И тако сам, позвана на кафу, ушла у његову „гарсоњеру“. Од свог новог саговорника сазнала сам да је Србин из јужне Митровице и да се зове Богдан Крстић, што је одмах порекла његова жена, која је у том тренутку прала веш у неком великом лавору. „Он има три имена“, открила ми је, на шта је он додао „А ниједно није право“. Од, дакле, човека који се за ову прилику звао Богдан чула сам да је вода у згради увек хладна, али да „ко ’оће да се купа, снађе се“ и да „ове друге избеглице ништа неће да раде“. Он је, каже, био „у Србији“, радио разне послове, ништа му није тешко и понекад његови послодавци нису ни знали да је он избеглица с Косова. Био је у избегличким камповима, био у изнајмљеним собама, али „сад му се жена много разболела, па је боље да су овде, на своме, а и понудили су им напуштено имање са мало земље да могу да је обрађују”. Ко им је понудио имање? Републички комесаријат за избеглице. О чему се ради? То је „нови социјални програм“ по којем би расељенима из јужне Митровице који су остали без станова била додељена напуштена сеоска имања. „Било каква кућица, само да има мало баште около, па ће је средимо, као што смо и ово средили. Ко ’оће, може све да среди. Видела си тамо онај клозет и све, како је прљаво и смрди? А видиш код нас – све имамо.“ Усуђујем се да питам Богдана и његову жену, која каже да се зове Снежана, да ли су они покушали и овде да раде, као што су радили „у Србији“. „Овде су људи стока“, каже Снежана„перем зграде, степениште, чистим испред – а више од пола станара неће да плати. Посвађају се међу собом и онда мени не плате... Мени је било најбоље кад су ме једном примили у болницу.“ Пила сам кафу коју су ми направили, разгледала просторију у којој ови млади људи „све имају“ за разлику од својих „лењих“ сапатника, „старих избеглица“ из Хрватске, од којих би желели да се некако ограде, надајући се да ће их, ако се разликују, чекати нека можда мало боља судбина. Замишљала сам ту „кућицу са баштом“ коју им је неко обећао и заборавио их ту где их је довео и ухватила себе како се присећам огромних имања која стоје напуштена по селима као што су Мала или Вучитрнска Бањска или Гојбуља, у близини Вучитрна (и помислила да је сада већ прошао тај тренутак када је можда имало смисла доводити ове људе на напуштену земљу, која још увек није продата, и како би им сада требало пружити макар минималну социјалну и медицинску помоћ). Посматрала ону ситну жену са видно тешко деформисаним ногама (која чак не уме ни да објасни шта је узрок њене болести нити како се та болест зове) како се мучи, перући гомилу неких ствари у великом казану. Неправда је увек апсурдна. Прича о неправди је досадна, јер је општепозната, и волела бих да је избегнем. Међутим, када неко прича о Косову, он не може а да не прича о избеглицама. А на свако помињање избеглица, ја више никад нећу моћи а да не помислим на оне Свињарчане с почетка поглавља са једне, и на ове несрећне људе са друге стране. То је, као и многи други сасвим надреални призори које човек не може а да не види шетајући Косовом, део приче о паралелним световима који постоје на овом малом простору и трају једни поред других, немајући међу собом никаквих додирних тачака. Пензионери у вагон-ресторану – наравно на слепом колосеку или „све о струји“ Један од необичнијих детаља који сам запазила на самом почетку свог боравка на северу Косова је тај да велики број Срба који овде живе никада, али баш никада не прелазе мост на Ибру и не одлазе у јужни део покрајине. Ово је, разуме се, умногоме утицало на то да моја радозналост спрам југа буде још већа. Док нисам схватила да је то сасвим непотребно и бесмислено, увек када бих ишла на југ по мене су долазили шофери председника општина и свака моја репортажа зависила је од онога што би одређени председник желео да ми покаже. Да би разумео колико то може да буде досадно, човек не мора да буде новинар, довољно је само да рецимо не буде обичан туриста који је склон да се препусти туристичким водичима и њиховим изборима знаменитости, те прича везаних за исте. Добар пример за ово је један „Клуб пензионера“ у Прилужју код Вучитрна, који ми је био посебно занимљив зато што је то најживља од укупно три кафане у целом селу и зато што се, што ме је посебно фасцинирало, налази у једном напуштеном вагон-ресторану, заувек заглављеном на слепом колосеку негде иза последњих кућа. Како сам сваки пут у Прилужју била гост председника општине, пошло ми је за руком само да провирим у овај божанствени вагон и да на час видим како пензионери пију пиво и играју домине, али таман када су људи почели да разговарају са мном и да ми објашњавају ко је ко, ко не враћа коцкарске дугове, а ко је алкохоличар – „председникови људи“ су ме подсетили да је Прилужје без струје већ месец дана и да треба ићи у Дом здравља да се направи прилог о овој хуманитарној катастрофи. Ја сам, наравно, разумела и председника и његове људе и хуманитарну катастрофу, али и даље ми је жао што нисам остала са „Клубом пензионера“ у њиховом вагону јер би свакоме ко је иоле искрен према себи било неупоредиво занимљивије да прави репортажу о овом друштву стараца који „знају све о Косову“. Иако, како су неки од њих тврдили, нису ни приметили да је „опет нека рестрикција“, упутили су ме у проблем струје на Косову боље него иједан политичар са којим сам о томе причала. „Није то ништа“, сазнала сам у том вагону. „Научили смо ми од Шиптара да живимо без струје: имаш агрегат, имаш плин – тако Шиптари нису плаћали струју Србији 50 година!“ Укратко, тако и јесте. Ако је нешто лепо зими на Косову, то су Брезовица и сеоске куће, у којима је толико топло да сви иду у кратким рукавима док напољу пада снег. И док се „у Србији“ људи смрзавају, стрепећи од превеликих рачуна, становници Косова се не узрујавају око таквих ствари – они једноставно троше све чега има, док га има. На искључења су навикли, научили да струја није најважнија ствар на свету јер „ако нема струје, постоје свеће, плин, дрва и агрегати“. Наравно, и ово је једна од ствари које јесу тачне, али и нису. Српска држава није присутна на Косову довољно дуго да никакав систем, чак и ако је некад био успостављен, више не може да функционише, а о некој албанској држави и њеном покушају успостављања система тешко је говорити. На територији Косова и Метохије, рецимо, не постоји чак ни попис становника. Највећа иронија и неуспех албанске „независне“ државе, али и највећа шанса Србије да се врати на своје Косово, управо је у томе што Албанци без српске државе не могу да успоставе никакав ред, закон и систем на Косову, чега су и сами свесни. Свесна је тога и међународна заједница и све се чешће може чути како представници Еулекса и Кфора, па чак и понеки албански политичар из опозиције покушавају да нађу начин, макар кроз увијене форме, да приволе Републику Србију да се поново укључи у тај посао. „Тајни састанци“ Срба и Албанаца са представницима ЕУ на Косову, који полако постају све јавнији, недавно гостовање Питера Фејта на једној приватној ТВ станици у Лепосавићу и његов први „јавни“ долазак на север Косова, па чак и Бајденов обилазак Високих Дечана говоре управо о томе. Срби су се вратили у КПС, велики број српских професора са привремено расељених универзитета примио је своје заостале, неисплаћене плате из напуштених приштинских институција, а велики број Срба се, што јавно, што тајно, пријављује за учешће на албанских изборима који су расписани за новембар ове године.

Пристигли коментари (39)

IZBORI NA KOSOVU

2009-11-13T01:02:00.000+01:00

Izbori na Kosovu - tri kontra argumenta i jedno pitanje

Da li Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje šiptarska vlada?

Da li na taj način daju legitimitet vladi koja jeste sačinjena od bivših (koji nikad ne mogu biti bivši) terorista, ljudi koji su svoje živote založili i potpuno posvetili „oslobodjenju“ Kosmeta od Srba, koji su, što je najtužnije od svega, na kraju taj svoj cilj u velikoj meri i ostvarili? Ostvarili su ga, istina, uz veliku pomoć Srba i Republike Srbije, još od vremena kada je Srbija bila u sastavu Jugoslavije. Ostvarili su cilj i oslobodili ili oteli Kosovo, na prvom mestu, uz pomoć srpske gluposti; uz pomoć svih srpskih vlada koje su, svaka na svoj način, i svaka svojim nečinjenjem ili katastrofalnim činjenjem, svesrdno pomagale ovaj projekat – da Kosovo više ne bude Srbija. Ukratko, Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje šiptarska vlada i to zaista nije pitanje statusa, nego je pitanje praktične prirode. Pitanje opstanka, kada ta reč ne bi bila otrcana i spadala u grupu srpskih reči koje uglavnim znače paravan za sve zamislive i nezamislive nečasne radnje koje su mnogi obavljali zaklanjajući se „opstankom“ Srba na Kosovu.

Tačno je da ne treba kritikovati samo svoju stranu, gledati loše u svojim ljudima i optuživati svoj narod za sve nesreće koje su ga zadesile. Tačno je da Srbija nikada ne sme da prizna neko nezavisno albansko Kosovo kao i da ničija neće goret' doveka. Tačno je, medjutim, i da Republika Srbija nema nameru da brani srpsko Kosovo nikako do diplomatskim putovanjima Vuka Jeremića; nema vojske, nema policije, nema Rusa... i nema nigde nikoga... na Kosovu tragikomična slika: raspala se srpska strategija na tisuću komada - srpska sela napuštena, a u gradovima nas i nema, lokalna vlast koja paralelno funkcioniše po srpskim sredinama ni sama ne shvata sebe ozbiljno, ne postoji i nije nikakav faktor ni u Srbiji ni na Kosovu. Postoji samo novac koji su uzeli pojedinci u vreme kada je biti kosovski Srbin bilo sjajno zanimanje. Ali, i to je već opšte mesto i najbeznačajniji argument u prilog izlaženju Srba na izbore kvazi – države. Beznačajan je i sto puta ponovljen argumet da su se redovno izabrani, pobednici na srpskim izborima, predsednici srpskih opština na Kosmetu pokazali uglavnom gorima po Srbe nego što je to arhi - neprijatelj ikada mogao, te da je Srbima svejedno, ako ne i gore, da budžetom koji im je namenjen raspolažu uglavnom kriminogene individue koje se kriju iza nacionalnih parola, izlizanih, dosadnih, devastiranih, na kraju, parola koje su nekada davno nešto i značile dok ih se najgori medju nama nisu dohvatili.

Drugi, nešto manje beznačajan argumet je „racionalizacija“ koja svakako neće mimoići kosovske Srbe, iako ih se teši da će biti manje otpuštani od ostalih, običnih Srba. „Racionalizacija“ do koje će morati da dodje i zbog koje će veliki broj ljudi ostati bez plata koje primaju kao zaposleni na već deset godina nepostojećim radnim mestima (kao na primer sud) jeste argumet zato što se Srbima koji izlaze na izbore preti otpuštanjima. Iako ne eksplicitno, ministarstvo za KiM je jasno dalo do znanja onima koji se pojave na izborima – neka više ne računaju na srpska radna mesta, „ne jer je to neka ucena, nego jer prosto neće ljudi fizički moći da obavljaju dva posla u isto vreme“. Dok je normalno da ljudi fizički ne obavljaju nijedan posao i da za to neobavljanje uredno budu plaćeni, jer su oni Srbi sa Kosova... a ne neki obični, bez veze Srbi iz Srbije kojima je lako...

Grozno zvuči, ali istina je da su kosovski Srbi vaspitavani da se ponašaju kao lica sa posebnim potrebama i da je surovo, da je nepošteno optuživati ih za nešto što nije njihova krivica nego državni projekat koji je mnogo stariji od ratova devedesetih... Nije pošteno okriviti ih, ali nije normalno i produžavati njihov status maloletnika, izdržavanih lica, onih kojima se mora pomagati dok ih se sa druge strane ne sme pozivati ni na kakvu odgovornost – jer su oni, zaboga, ostali na braniku otadžbine. Da iko u to veruje, da je ikome stalo do jakih srpskih zajednica na Kosovu – srpska bi država sama učestvovala, sama bi pomagala one koji će se pojaviti na „kosovskim“ izborima i ne bi igrala svoju večitu i već svima dobro poznatu i dosadnu dvostruku igru, gde se sve i uvek, pa čak i ono što ne mora tako, radi „ispod žita“. Naime, sve su srpske stranke postavile „svoje ljude“ u pripremne timove na Kosovu. Pripremne timove, za izbore i decentralizaciju (po Ahtisariju), treba podsetiti, organizovala je Medjunarodna civilna kancelarija Pitera Fejta u saradnji sa „kosovskim“ institucijama.

I tako stižemo do trećeg argumenta zašto Srbi treba da izadju na „kosovske“ izbore. Velike (a i male) srpske stranke koje zvanično deklamuju kako Srbi „nipošto ne smeju da izadju na te izbore jer će tako, naravno, priznati nezavisno Kosovo“, sa druge strane nisu propustile priliku da „ubace svoje ljude“ (da upotrebim taj policisjki izraz) u sve pripremne timove, nadajući se da će tim timovima zbog premale izlaznosti Srba na izbore – ostati važna uloga u lokalnim samoupravama. Stranke su, dakle, rasporedile svoje ljude na „strateškim mestma“ i sada im se najmanje isplati da se kosovski Srbi predomisle i glasaju, jer bi to značilo da izabrani mogu da budu i oni nad kojima je teže uspostaviti kontrolu. Ako se nema potpuna kontrola, to znači da se ne raspolaže budžetom koji će srpske opštine dobijati od vlade u Prištini.

Zvuči grozno, kao i prethodni argument, ali ono što se, nažalost, uvek ispostavlja kao istina je sledeće: ako ne znaš zbog čega se neki političar zalaže za nešto naizgled sumanuto – prati put novca i biće ti jasno. Nažalost, srpski političari koji pozivaju ljude da ne izadju na izbore znaju, mnogo bolje nego ti koje pozivaju, da će Kosovo još neko vreme biti pod protektratom EU i SAD i da će Republika Srbija sve manje biti u stanju, a da će gradjani Srbije sve manje biti voljni, da se šalje novac na neko Kosovo odakle već dvadeset godina stižu samo strašne vesti i koje se samo ispisalo iz Srbije mnogo pre nego što su Albanci samoproglasili neku fiktivnu nezavisnost.

Novcem koji bude stizao iz raznih fondova kao i iz Prištine raspolagaće predstavnici srpskih zajedica koji budu imali legitimitet dobijen od medjunarodne zajednice , što znači - ne oni koje su Srbi birali na srpskim izborima, koje medjunarodna zajednica naziva „paralelnim vlastima“, i koje su na nekim mestima, kao Gračanica ili Goraždevac, sami već i smenjivali. To, opet, znači da će novac biti ili u rukama onih koje Srbi izaberu na „kosovskim“ izborima ili, ukoliko Srbi ne izadju u dovoljnom broju, u rukama članova pripremnih timova za decentralizaciju, a koji su, opet, na ta mesta došli uz blagoslov i pomoć svojih stranaka i koji će, na kraju, istima i polagati račun – ili, preciznije, novac koji će biti u njihovim rukama, biće na raspolaganju strankama iz kojih su potekli. Pitanje koje se ovde nameće je sledeće: a zbog čega, ako je sve to tako (a tako je) to nije moglo da uradi na jasan i transparentan (da uoptrebim taj najomraženiji izraz) način, tako što se ljudi lepo pozovu na glasanje, a ovi iz pripremnih timova budu stvarni kandidati na „kosovskim“ izborima? Da li zbog toga što predstavnici srpskih lokalnih vlasti, članovi srpskih stranaka koji dobijaju direktive iz Beograda, ne smeju da „se okrenu ka Prištini“ (kao da to znači da više „ne gledaju ka Beogradu“) jer se plaše da će ih Beograd nakon toga konačno i definitivno pustiti niz vodu, što u prevodu znači da neće više slati novac na Kosovo? Da li zbog toga što im još uvek nije jasno da se to već uveliko dešava, da je sve očiglednije, da su od izmeštanja koordinacionih tela MUP-a Srbije koja su izdavala lična dokumenta Republike Srbije, preko izbacivanja iz novog viznog režima, pa do uspostavljanja prave granice izmedju Srbije i Kosova srpske vlasti učinile sve da udovolje zahtevima EU i SAD po pitanju Kosova, a zarad E integracija? Da li zbog poslovične srpske sklonosti da se sve radi tajno i konspirativno, što pruža neopisivo mnogo više mogućnosti za manipulacije... tek oni zaista igraju duplu igru. Sa jedne strane, preko „svojih ljudi“ imaju pristup sredstvima iz fondova, a sa druge strane prete i ucenjuju narod da ne izadje na izbore kvazi – države Kosovo i ponavljaju mantru o tome da je izlazak na izbore priča o statusu, a ne o preživljavanju.

Na kraju, umesto četvrtog argumenta, mogu samo da postavim pitanje koje se ne odnosi na Srbe s Kosova nego na sve Srbe zajedno a odgovor na nju bi mogla da da samo vlada Repblike Srbije. Zbog čega, ako zna (a zna) stanje stvari „ na terenu“ zvanična srpska politika i dalje insistira na tome da se ne izadje na te izbore? Zbog čega je čak i crkvu uključila u kampanju protiv izlaženja na izbore? Da li zbog nezainteresovanosti, što je čak i bolje od onog drugog mogućeg odgovora koji bi se ticao nekih namera koje Srbija ima sa Kosovom a o kojima neće javno da govori?

Po istraživanjima Stratedžik marketinga čak 41% gradjana Srbije misli da kosovski Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje vlada Kosova, oko 20% misli da ne treba a ostali nemaju stav. Stratedžik marketing je, kao što se zna, firma koja je veoma bliska vladi Srbije i koja, ako može tako da se kaže, ne samo što „istražuje“ javno mnjenje već i utiče na njega svojim formulacijama pitanja i nekim, ne baš uvek, najtačnijim procenama. Stratedžik marketing, recimo, prejudicira. A on kaže, drugim rečima, da Srbi treba da izadju na izbore. I zbog čega onda zvanični Beograd nastavlja sa svojim, istina sve tišim, ponavljanjem poziva na bojkot? Zbog čega, ako se pokazalo već mnogo puta da je na štetu a nijednom na korist, srpska politika uvek mora da bude dvolična i da se stvari rade tajno, a da se nešto suprotno onome što se zaista dešava uporno ponavlja javno, da se stalno bude u nekoj konspiraciji, da se zameću tragovi... Čitav projekat neodoljivo liči na „projekat RSK“, koji se, kao što znamo, završio tako što su ljude vadili iz izbegličkih kolona i trpali u stočne vagone, pa ih slali na srpsko Kosovo, da budu pojačanje... a sada beogradska pozorišta, kada idu na svoja gostovanja, malo zaobidju Knin pa idu u Zagreb.