jedan tekst (ratko mladić, ale i bauci)

 tekst je pisan kao odgovor na nekakvo prozivanje od strane (razume se) nepotpisanih lica na izvesnom blogu, postavljen je a zatim skinut (da ne pravi probleme) i biće ovde za one koji nisu stigli da ga pročitaju, a možda ih je zanimalo šta kaže... 

elem, 

osećam potrebu da zauzmem stav da su  većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta...

 

jeste - našao se u zao čas na suđenom ili sticajem okolnosti određenom mestu i kako se radilo o ratu, a on bio komandujući, na dušu mu mnogi mrtvi

jeste - mogao je da spreči ono što se desilo, a bog zna da li je moralo i zašto da se se desi, a nije sprečio - kao što, istina, ni pre njega nisu sprečavali, a mogli su. dakle, kriv je jer kao onaj večiti pilat mora da polaže račun, u večnosti, za zločin koji nije počinio ali ga je neka teška muka sprečila da reaguje kako je trebalo, u odsudnom času i na mestu gde je morao da bude prisutan.

jeste - jer nema tog izgovora, makar se radilo i o glavobolji koja ga je možda, kao pilata u jednoj staroj priči, sprečila da reaguje, i možda je tada mislio samo na neke stvari nebitne za ovu priču, ko zna šta mu je u glavi bilo - a nije smelo jer trebalo je da bude usredsređen na najvažnije. da zločin bude sprečen.

jeste, zločinac je, ali je i žrtva - kao i svaki zločinac, na kraju priče - a kraj priče nije hapšenje, nije neki sud koji bi možda mogao da zaplaši i bude bezbojan i kao svaki sud na zemlji da bude nevažan, nego je kraj priče onaj drugi sud ako verujemo (ja verujem) da postoji zakon iznad propisanog.

ima svakakvih priča po onoj bosni, i ne znam je li neko napravio popis - koliko je života zločinac spasio a koliko nije hteo, nije imao razloga, nije našao snage, nije mu palo na pamet. koliko je života lično on oduzeo a koliko su ih oduzeli neki drugi, u njegovo ime, i da li je bio saglasan da se u njegovo ime učini sve to teško pojmiljivo i jezivo.

ako bi neko i napravio taj morbidni popis, da li bi on skinuo deo tereta krivice sa zlikovca ili bi bilo savršeno svejedno, koliko košta život, spašen ili oduzet, u tom nesrećnom knjigovodstvu,  i ko bi mogao da uzme na sebe ulogu takvog knjigovođe, a da se ne zapita da li je baš on, eventualni knjigovođa, dorastao takvom poslu, a onda ima li ga smisla i obavljati.

neko je hodao tim bosanskim vukojebinama, bio ubica, bio oslobodilac, bio nada nekim nesrećnim seljacima prestravljenim glasinama koje su stizale i bilo je previše mrtvih da bi neko danas, nepozvan, mogao da daje svoj besmisleni sud. otkud ja znam šta je bio ratko mladić. znam da su ga neki ljudi doživljali kao zaštitnika.  znam da su se nadali njegovom dolasku tamo u kravicama i onim selima gde su doživljavali (a mnogi nisu preživeli) stvari koje ne treba prepričavati, koga je zanimalo on zna;  znam da su neki ljudi bili isprepadani i da im je njegovo ime zvučalo  kao  ime bilo kog heroja ili zločinca, u bilo kom ratu  i stradanju,  uteha, nada.  znam da im uteha i nada ne bi moglo biti ime nekoga ko bi ih posetio i pričao im jezikom političke korektnosti neke stvari o "pomirenju" i ostalim "istinama" nego je to mogao biti samo neko strašan, dovoljno strašan da njegovo ime plaši neprijatelja, da bude jeziv i da se na pomen njegovog imena nekome zaledi krv u žilama - to su zahtevi koje pleme u ratu traži od svog heroja, izabranog ili nametnutog ili izmišljenog poput nekakvog kraljevića marka;  znam da su takvi ljudi (poput mladića)  tragične ličnosti čija je tragika upravo srazmerna velikom neskladu lica i naličja novčića koji baca taj njihov usud, pa im glava bude tamna kao nacrnja noć, a pismo svetlo poput zore pred vedro jutro. to vedro jutro, međutim, retko dočekaju. neko ih slavi, kao što je neko slavio mnoge slične pre njih,  ali je ta slava ispisana krvlju, njihovom i njihovih žrtava. nema srećnog kraja. i da stvar bude gora, nema kraja uopšte.

po nekima se daju imena aerodromima, neki sede po zatvorima, neki su premijeri, a  neki pod zemljom - i to bi bila priča o pravdi. na kraju, najmanje je bitno ono što se jednoj palanci čini najvažnijim, a to je kakav će ko stav zauzeti naspram priče koja izmiče svakodnevnom prežvakavanju vesti. 

ne osećam potrebu da seirim nad slučajem generala - zločinca - heroja - ubice - budale koja je mogla da sedi s mirom daleko od rata i bude jedno od mnogih vojnih lica u penziji sa unucima i vikedicom, vinogradom i šta već vole da imaju penzionisani generali. ne osećam potrebu da donosim svoj dnevnopolitički sud - mada sam svesna da ima ljudi koji taj sud doživljavaju kao najbitniji i ako im je do nečega u životu stalo - a to je taj njihov nesrećni sud,   da se osrede naspram svega i svakoga, da zauzmu stav, da budu deo već nekog istomišljeničkog kluba... smatram izlišnim ovaj idiotski "referendum" i jedini odgovor koji kod mene izazivaju idiotska, napadna i dosadna pitanja "da li ti, ana radmilović, misliš da je ratko mladić zločinac"  može da bude:  ne, ne smatram.  zato što: 1. ne osećam potrebu da  zauzimam stav posebno ukoliko ne znam kako su se osećali oni koji su ga doživljavali kao spasioca, 2. za inat 3. osećam potrebu da zauzmem stav da je većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta... i 4.  zadržavam pravo da ne učestvujem. 

to već uveliko deluje opsceno. jedostavno, odvratno je.