среда, 15. август 2012.

psovački tekst, nepodoban (pisao moj drug)



Маму му јебем, усташку

ana_radmilovic 15.08.2012. u 17:34

Gost autor: Moj drug



Поздрави ми буразера ти,  једном. И Величковића и оног Словака из Бачког Петроваца ... и све оне које смо сахранили а ни имена ни лика им више не знамо. Уживај ... живот је јебено један, уживај у њему као у награди.
А  суза сузу стиже. Маму им је јебем, пуно их је. Минимум 30 сигурно. Војна пошта 7112 па онда 3468 а година '91 на '92. Крвна група, нулта позитвна, пише на танкој бурек масној хартији што у металној кутијици виси око врата. А Србија у рату није била. А за који курац нисмо били званично у рату но максимум на војној јебеној вежби. Да си ти у Дубајију а ја у Немачкој. Па маму им јебем да им јебем. И Пашићу и Карађорђевићу Александру и Гарашанину и Стојадиновићу и Милошевићу и Михајловићу и Љотићу и Апису, и свим њиховим улицама и споменицима од Равне Горе преко Кливленда до Мелбурна. Јебала их Југославија да их јебала. Знам, лузерска прича. Ал ето ради ме ноћас овај Узо и ти .. и све то .. и овај Устaша уз све то приде.

Нека '98. лежим поред жене које ме воли. 2 сата ноћу, у њеној сигурној гајби у сред јебеног Новог Сада, Радничка улица 9, не сећам се броја тачно више, ал знам да је 3 минута од Факса ми на Филозофском, и 5 минута од посла ми на јебеном Радиу 021. Устајем из сна, после доброг секса, палим јебени касетофон, у то се време још се вртеле касете, палим цигару ... и плачем ко последња плачипичка.  И зато ти кажем уживај у животу ... као у награди, јер и јесте награда. Маму му јебем да му јебем матер усташку.

понедељак, 12. март 2012.

уторак, 14. фебруар 2012.

Koliko je samo slobode u getu i kako je dobro biti od sveta zaštićen žicom


Drugo Kosovo se dešava 2008 godine u danima kada Albanci slave secesiju. Uzeli su  Kosovo od Srba, i sad  Srbi demonstriraju u svom getu koji se nalazi na severu Kosova. Sad stižem kao novinar i nemam nameru da vidim Peć ni gluva brda, nego da se nekako snađem i pošaljem izveštaje o tome šta se dešava. I mada ne idem  da obilazim manastire - ovaj put nisam u kratkoj haljinici na bretele. Gazim po blatu.  Kraj je zime. Nazire se rano proleće, sunce je, i sneg je, i sve je.  Stanje liči na rat, a nije. Razmišljam: „Ma ništa lakše od ovoga - pametan sam posao odabrala:  ne moram ništa da radim,  nego samo tako da idem,  gledam okolo i slušam ljude“. I da gazim po blatu, ali dobro,  ima i gorih stvari na svetu.  
Srbi protestuju ispred zgrade Suda odakle  su izbačeni, svuda vojska, tenkovi, KFOR-ovi džipovi, UNMIK-ovi džipovi, neki crni džipovi, nekoliko ćelavih momaka u crnom koji štrče, puca se ali nije strašno (ne znam kako prepoznajem da nije strašno, ali prepoznajem) i umesto da tražim lidere Srba, ja se, radoznala, uputim u pozorište. Ustvari, ne postoji pozorište,  nego je to neka kuća (opet sam na vrh brda) s pogledom na Kosovsku Mitrovicu, a kad je vedro vidi se i Kopaonik (tako su mi rekli, ali ja nikada nisam bila tamo kada je bilo vedro, i nikada nisam videla taj Kopaonik)
Hotel, baš pored Suda gde se dešava ono zbog čega sam tu, pun je novinara (kao i ceo gradić) i jedan me pita zašto ne sedim u hotelu (ionako se sve dešava tu) i o čemu ja to izveštavam.
- Ja pratim kulturu.
Na kraju, ja zaista i jesam „pratila kulturu“,  jer mi ništa drugo nije palo na pamet, a i sve ono važno o čemu se radilo, ionako je moglo da se vidi na vestima.  Ustvari, bilo mi je  previše zabavno ono što se dešava na rubovima važnog i ozbiljnog,  da bih gubila vreme i  jurila vesti koje se  ionako smenjuju  na agencijskim sajtovima brže nego što ja mogu da se odvezem od tačke A do tačke B, jureći svaki metak za koji sam čula da je ispaljen,  ili svako zapaljeno vozilo koje će svakako, ako ne ja, slikati neko drugi.
Kasnije, na  Trećem, Petom ili već nekom tamo budućem Kosovu, kada sam već navikla da se odazivam na „: Ej, novinarka! Dođi da ti ispričam...“  prepričavala sam agencijske vesti, naravno. I jurila gde čujem da je neko bacio već neku zapaljivu napravu. I snimala izjave uznemirenih očevidaca, koji nikad nisu videli počinioca, ali su svoju spremnu priču za „novinarku“ znali na pamet, da ih probudiš u pola noći, i tako su ponavljali („teško živi, i nije bezbedno“), a onda se vraćali na spavanje. Ko bi se još, posle toliko godina nekakvih eksplozija dugo i ozbiljno potresao oko svake božje gluposti? Onda sam prestala da izlazim noću iz kreveta i jurim očevice. Zvala bih ih telefonom, rutinski kucala ono što sam znala da će reći i da ih nisam zvala. I nastavljala da spavam. Kao i oni. Očevici i ja postali smo, u nečemu,  isti. Ali i to ide posle.

четвртак, 02. фебруар 2012.

tužna priča

Udali su je sa možda 7 ili 9 godina za Vlastelina. Taj Vlastelin, zagledan u svetlu prošlost srpsku, voleo je da sebe upoređuje sa Milutinom i kako se njegovo veliko imanje nalazilo na mestu gde je, pričalo se, umeo da navrati Despot Stefan Lazarević, da rasprostre svoju šatru i celo selo da ga gosti. Tako i naš Vlastelin. Mnogo je priča čuo od Despota, mnogo od drugih putnika, u ratove nije često odlazio, ali su se zato njegove sluge, posejmenjene a noseći u sebi i dalje  sećanje na svoje selo na proplanku, i davnog Vlastelina, rado vraćale i svraćale u taj kraj da zanoće.I te sluge, što su ratovale za Turke,  Vlastelinu su svašta o svojim ratovanjima i običajima novih gazda pričale.
Vlastelin je tako saznao da na svetu ima raznih stvari i čudnih mesta i od svih  likova o kojima je slušao i ponešto čitao, mada nije bio mnogo učen čovek i loše se sa tim slovom snalazio, Vlastelin se najviše divio velikom i strašnom Milutinu.
U selu je, od sluga njegovih gde je cela jedna familija muška otišla da ratuje turske ratove, rasla mala devojčica i Vlastelin je, sve misleći na Milutina, poželeo da je oženi. Stari sluga što je sinove dao u ratove nije se opirao nego je svoju najmlađu i kasno dobijenu kćer dao za Vlastelina. I Vlastelin devojčicu odvede. Braća se vrate iz nekih ratovanja i to im se ne dopadne, zamere se oni tu Vlastelinu, ali protiv očeve reči ne mogu, i tako braća odustanu da sestru svoju nazad u kuću dovedu. I onda, jednom, stari otac umre.
Devojčica raste u velikom zamku, okolo štale neke, igra se devojčica i s konjima se razgovara. Kako se neki konj razboli, ili kakva druga stoka, devojčica se porazgovara s njom i stoka najednom ozdravi. Vlastelin, i on već u godinama a pređašnju mu je ženu bio nekim čudom ubio grom pre nego što je stigla decu da mu rodi, čeka s nestrpljenjem da devojčica još malo poraste. Dovodi joj žene neke, sluškinje, da je uče tkanju, pa svakakvog putnika pušta da joj priča o svetu, razne travare da joj rane vidaju kad se, igrajući se, povredi i sve tako. Bude tu i da ponekog putnika boli nešto, glava od umora ili rane iz ratova, a devojčica priđe i popriča se malo s njim, sve ko da se igra oko njega nešto – a on ozdravi. Vidi Vlastelin to i ne vidi. Ponekad i njega leđa zabole, promaja ga uhvati nezgodno ili kakva slična stvar kada ga snađe, i eto devojčice gde oseti da njenog Vlastelina za koga baš i nije shvatala da joj je muž, jer nije još bila razumela šta to tačno znači, tek ona se tu nešto oko njega zaigra – i njega sve prođe. Od sebe više ne želi da je pusti, toliko ga čini zdravim i jakim. Gleda je, sve znatiželjan, dok spava snom deteta (jer devojčica je tad još bila dete) i uzme tako noću pa  se vrzma oko nje, sve htedeći da dokuči – šta je čudno kod te male, i kako to da ona, tolicka, a sve one silne ljude leči, pa i njega. A i šta ima njih da leči, hvata sebe Vlastelin u sebičnoj misli, kad je ona njegova a ne svačija, i to da bar leči samo važne goste nego i konje, a jednom je (svedočile su sluge) čak i vuka bila izlečila pa ga pripitomila.
Devojčica tako raste, raste, pa postane devojka i Vlastelin zabrani da joj iko prilazi, ni konji mu više nisu simpatični i ostavi joj samo vuka (to ga ona molila da ga ne ubije) a  sve goste od nje rasteruje. I nerado ih prima, promeni se čovek. Ranije je to bio jedan veliki domaćin što je uživao u pričama svih tih ratnika i lutalica i trgovaca što su prolazili putem što se  bio zvao jednom i  Carski drum, a sad jedan čovek postariji i smrknut.
Braća njegove mlade žene ni u selo svoje, u kuću očevu, ne smeju da dođu – toliko je na njih besan bio što su se protivili da im uzme malu sestru.
I onda devočica, sad već devojka, ima možda 16 ili 17 godina, a Vlastelinu se žuri da decu iza sebe nekakvu ostavi. I dve se stvari tu dogode, obe strašne.
Devojka vidi da joj od noći koje provodi sa Vlastelinom svojim, sad već zna šta znači reč muž, da joj moći slabe i da što je više noću sa njim budna, a to manje danju može (od njega kriomice) da sluge i stoku leči okolo zamka. I vuk sve ređe dolazi, i na kraju prestane. Da l ga je neko ubio il je vuk umro ili se u svoju prijateljicu razočarao, to niko ne zna. I onda devojčica, sad devojka odnosno žena, jednom usni san nekakav i tamo joj kaže da nije za nju da bude žena/majka/vlastelinka nego da ona, čim pre dok još nije sve moći izgubila, lepo u neki manastir od svog Vlastelina pobegne. I još joj kaže u snu, tamo će mir u svojoj duši da nađe. A i tamo ima, to posle ona budna razmišlja, i žena i decu dovode, i putnici dolaze, i stoka pase, i mnogima je na ovom svetu njena pomoć potrebna. Al kako od muža da pobegne?
A onda ide ona druga stvar, opet strašna, što će da usledi posle ove prve, gde se devojka unespokojila i nemir počeo da joj razdire grudi, a sve u strahu da više nikome neće moći da pomaže ako joj  snagu  iz noći u noć ovaj  Vlastelin bude pio.
Brat njen jedan iz neke se borbe vrati, iako je Vlastelin svima bio zapretio da ni ocu na grob ne dolaze, sve bojeći se da mu ne otmu devojčicu, još onda dok se devojčica igrala sa stokom, slugama i konjima. I brat se vrati, hoće – to se pročuje po selu – u svojoj kući; kod davno ugašenog ognjišta svog;  hoće čovek izranjavan i bolestan teško, eto – tu da umre.
I tu sestra ne izdrži. Kod sluga se, kraj štale jedne, gde su njene sluge kućicu imale, s baštom jednom prekrasnom, tu se sakrije. Poveri slugama da mora brata da pokuša da spasi, jer toliko joj je snage bilo isceliteljske još ostalo. Molila je, kaže ona slugama, svog Vlastelina da je pusti makar malo, kad već ne dade da se brat kod njih u odajama udobnim smesti; da je pusti da ga makar vidi i da proba da mu rane zaceli. Vlastelin reče „ne dolazi u obzir“ i zalupi vrata, zaključa ženu, a ključ od besa baci kroz prozor. Tu se baš bio zadesio jedan dečak i on uze ključ i odnese ga majci svojoj, sluškinji. I majka sluškinja krene ka zamku da preda ključ što je dete našlo, kad kroz jedan prozor začu glasan plač. To mlada vlastelinka plače i kroz plač Boga moli da je oslobodi, samo brata da spasi i kaže – nek posle i umre, ili ode u manastir, ili nek je gospodar ubije, ili bilo šta nek se desi, nek čak i svaku noć do kraja svog sveta trpi Vlastelinova mučenja, jer ona Vlastelina nije baš mnogo volela i njoj je sve to bilo jedno mučenje.
I sluškinja priđe prozoru, a vlastelinka to oseti pa i ona priđe i tako dobi ključ, jer se i sluškinja bila rasplakala slušajući tužnu pesmu što se orila iz zatvorene odaje vlastelinske. Da li da sačeka noć, ili odmah da beži, misli se devojka i odluči, nit da sačeka noć (jer tad može ovaj da dođe) nit da odmah beži (videće je neko), nego ona predveče da pobegne, dok Vlastelin s gostima o svetu razgovara. Počne veče da pada na breg, iskrade se mala vlastelinka, pobegne kod one sluškinje iza štale, preobuče se i ona u sluškinju i tako pobeže. Noć je u selu uhvati, ali ne boji se ona ni noći ni dana nego juri kroz selo bratu da stigne u pomoć.
Brat leži okružen momcima nekim, ovi piju vino, on se junači mada mu grč na licu bol neizdržljivu odaje. Pijem sestro moja draga, kraj mi se bliži i sad ću kod Boga srećan, samo kad sam tebe živu video... reče joj brat al ga ona brzo ućuta. Zamoli momke da odu iz kuće, oni negoduju ali se polako povuku, ona sedne kraj brata i sve mu nešto lepo, milozvučno, na uvo šapuće. On ne razaznaje šta al oseća nešto, pa polako, malo po malo, sve dok ona tako nešto pravi ko da se s njim razgovara, oseti on i da ga rane manje bole. A i snaga neka počne da mu na grudi nadolazi. I tako noć celu. Oka nije sklopila, nit je vode pila, nit šta u usta stavila, samo je brata gledala i te mu čudne reči, milozvučne, na umorno uho šaputala. On je malo spavao, malo se budio, pa ga opet san umornog i ranjenog hvatao, ona prestala nije da priča i po kosi  da ga miluje. I svane zora. Brat ustao na noge lagane, ko da je sve ono srašno što ga je dovelo da tu umre u očevini svojoj, nestalo. Al sad neće sestru da pusti nazad Vlastelinu, nego se odmah za mač hvata i da otme sestru i s njom da pobegne  hoće. Ona ga moli, ubeđuje, al sve uzalud. Besan je jako. Vidi on da mu sestra najmlađa i tako davno oduzeta nije srećna nimalo. A ona neće da prizna pa se tu i posvađaju oni, sve žureći i jedno i drugo – ona da se vrati u kuću Vlastelinovu i istrpi kaznu bilo kakvu, a brata da pošalje na put iz sela što pre (ubiće ga onaj), a on slep od besa što sve više raste, žuri da ode i ubije Vlastelina, sad mu nije dosta ni da sestrom beži nego hoće, nerazumnik, i da se jačem od sebe sveti.
Uto, pojavi se sluga Vlastelinov najopasniji. Brat ga mačem u grudi rani, ali iza njega još sluga, isto najopasnijih, pa se svi naređali i jedva u malu kuću stadoše. Vrisnu sestra, vlastelinka i najednom svi zaćutaše. Brata, kaže ona slugama, da pustite. Mene, naredi ona, da vodite nazad i nek sa mnom moj Vlastelin  čini šta mu je volja. A ti brate, da si proklet ako se o molbu poslednju  sestre svoje  oglušiš i nastaviš tu da se mačuješ i budalu da izigravaš. I, tajac prvo, tišina duga da se naježi čovek, pa onda počnu junaci da se meškolje nešto, da se domunjđavaju među sobom, i svi poslušaše. Brat, ljut a suze gutajući teške, ode. Sestra odahnu, slugama se osmehnu i reče da je sad vode. I neke sluge počeše da plaču, ali odvedoše je, šta su drugo mogli?
Zatim stigoše pred kapije zamka. Konji, koje dugo nije bila videla, obradovaše se vlastelinki. Uto, pojavi se i Vlastelin, crn od besa strašnog da se zamisliti ne može. Zar žena iz kuće da pobegne, zar sam ja zato tebe čuvao i čekao da porasteš, zar noću po selu da mi se smucaš, zar onog brata izdajničkog da više od mene voliš i poštuješ... Urla strašno. Sluge se razbežaše i sve vire iza štala, krste se i Boga mole da Vlastelin devojku ne ubije.
On, besan sve više, za lakat je uzme i ka kući je povuče. Ona se saplete, a on je za kosu uhvati pa je digne sa zemlje i nastavi da vodi tako, i do bašte pred kućom oni stignu. Ni dete mi nisi rodila, urla Vlastelin na sav glas i brda se ore a ptice beže negde daleko od urlika njegovih. Nisam, Gospodaru, neću ti ga ni roditi jer me ti, Gospodaru, mučiš od kad sam mala bila i ja tebe ne volim nikako. On je na to udari strašno, ona padne na zemlju, a on je mačem svojim u potiljak svom silinom udari na mestu je ubije. Ptice se na to vrate, poslednju poštu da maloj vlastelinku odaju, konji zanjište, čak i stoka i sluge počnu da plaču. Vlastelin, smrknut, u svoje odaje uđe, za sobom zalupi vrata, plakao bi on ali bes ga još ne pušta. Van groblja je sahranite, to nije moja žena, neka u večnosti ispašta svoj greh što me je za srce ko zmija ujela. Naredi on, i tako bude.
Sahrane oni devojku, ne više vlastelinku, u onoj odeći što je bila od sluškinje pozajmila kad je išla da se iskrade i brata da spasi. Sluge kopaju jamu van groblja, i za kaznu, kako je Vlastelin naredio, devojku nameste da u večnosti stoji naopako, a ne kako Bog zapoveda, da mrtvac čeka Hrista da ovaj dođe s Istoka. Leđima je dakle, za kaznu, Hristu okrenu. Al i pored toga, to su posle pričali svi koji su bili tu i gledali, na njenom je licu svetleo mir što se spokojio u njenoj duši, takav mir da se svima bilo učinilo da neku pesmu čuju, i da je s tom pesmom u vezi i neki vetar što se bio odjednom pojavio, a topao i nežan, i tako ih, pevajući oko njih, kućama odveo da do kraja života svojim unucima pričaju šta su videli. A da opet ne umeju da prepričaju. i kako se ko razboli, a on dođe na mesto gde je devojka ležala pokopana, legne kraj nje, nekad usni san a nekad ni to, al ustane zdraviji i nekako lepši.
Vlastelin se posle nekog vremena bio opet oženio, ovaj put nije imao vremena da čeka da neka devojčica poraste nego je uzeo nekakvu udovicu svoga prijatelja i čestoga gosta, i od nje se nije mnogo deci nadao ali kako je bio usamljen jako, trebalo mu je da neka žena sedi kraj njega, da veze i nešto mu priča. Lakše da mu bude. Žena je, međutim, znala da je on oduvek samo decu želeo a da dece, eto, nije imao a kako ga je bila zavolela u toj njihovoj samoći (a i on se bio promenio nekako, tuga ga velika učinila mudrijim) i ta je žena sve za njega htela i mogla da uradi. I tako ona, budući čula priče o čudotvornom dejstvu ležanja kraj groba one male, uzme pa proba i ona. Leži, poverava se mrtvoj devojci što greje zemlju nad sobom, plače pred devojkom, i tako zaspi. U snu se moli, toliko joj je stalo bilo. Vetar je, onaj isti, probudi i ona ustade sa zemlje i dođe kod već starog i pitomog Vlastelina u odaju, u krevet njegov legne, i tu noć zatrudni.
Kada mu je posle, a to je poveravala sluškinji koja joj je bila jedina ostala u nekim vremenima koja su došla, Vlastelin već bio umro a imanje se osulo i Turci svuda i sve rušili; kada mu je dakle posle priznala da je tu noć kada je sina zanela u njegov krevet s groba one male došla, on je plakao dugo i od sreće i od tuge i od svega toga zajedno, zahvalan, na tom je mestu izgradio crkvu. Doba oskudice već je za njegova života nagrizalo izobilje i crkva je bila skromna, na groblje se nije mislilo, a i Vlastelinu se bilo jako žurilo jer je znao i da mu je kraj blizu, a da umre ne sme dok crkvu – zahvalnicu ne podigne. Kosti male isceliteljke ostale su van zidina crkve ali su u vekovima mračnim koji su dolazili verno čekale svakog putnika ili kakvog junaka kome treba rane da se vidaju, ili neko dete što se razbolelo, i ženu koja je slaba, i stoku od gladi zanemoćalu, i ptice i svakog božjeg stvora što se na tom mestu zatekao i pomoć zatražio.

уторак, 14. јун 2011.

Umesto odgovaranja na pojedinačna pitanja jesam li sama skinula svoj tekst - odgovor na seriju pitanja  na nekom  blogu  " da li ti (A. R) smatraš Ratka Mladića zločincem" a na temu pojavljivanja Ljilje Bulatović na TV B92 (što je neko čudnim postupkom doveo u vezu sa mnom)  - napisaću  objašnjenje  (a vi ga izvolite skinuti)
Ne, nisam ga sama skinula, nestao je nekih pola sata nakon što se pojavio.
Obrazloženja:
1. obrazloženje: rekla sam da je R. M. zločinac i samim tim žrtva (pokušaj da se pozovem na brojnu literaturu o tome kako je zločinac neminovno žrtva, završio je zaključkom da je jedno literatura a drugo stvarnost, iz čega sam dalje zaključila da se ovde smatra da knjige pišu vanzemaljci i da se, shodno tome, u njima ne radi o stvarima koje imnaju veze sa životom) Takođe, moj tanki argument da mnoga dela počivaju upravo na licima poput R. M. odbačen je kao filozofiranje. Dakle, "filozofiranje" (lepo je rekao Konstantinović) ne samo da je nepoželjno, nego je i štetno. Pitanja se ne postavljaju, imaju se ponavljati dogme koje treba da izigravaju odgovore,  a svaka sumnja u dogmu opasna je i biće strpana u folder "relativizacija" za koju više niko sa sigurnošću ne može da trvrdi da zna šta znači.
2. obrazloženje:  napisala sam na samom kraju teksta "da li ja SMATRAM..."  da ću brisati lične uvrede (bilo ih je previše) na moj ili na račun bilo kog drugog  (ova stvar inače stoji i u pravilniku ponašanja na ovom veselom mestu, međutim u mom je slučaju shvaćeno kao zla namera da cenzurišem nekoga - mada do sada nisam izbrisala niti jedan komentar)
3. obrazloženje: rasprava bi mogla da se rasplamsa i ko bi to posle mogao da kontroliše (ako sam dobro razumela svrhu postojanja ovog veselog mesta - a to je upravo rasprava)
(ukoliko ovaj tekst  slavi bilo koga, ja potpisujem da sam  juče videla ratka mladića  i lično se uverila da on nije čovek nego žirafa) 
I na kraju, zašto reagujem?
Prvo, moj tekst (da li ja SMATRAM...) nije ni veličao niti je seirio nad tragičnom sudbinom R. M.
Drugo, zadržavam pravo da sudbine ljudi optuženih za najteža dela protiv čovečnosti smatram tragičnim (čak i Hitler je tragična lilnost i ako ovde nešto nije jasno, onda to zaista ne smatram svojim poblemom i svakako više nikoga neću ubeđivati da nisam nacista - smatram to uvredljivim za zdravu pamet),
Treće,  malo me zamara   da se igram u dvorištu  gde je dozvoljeno da  budem izvređana ali nije dozvoljeno da odgovorim, jer kada odgovorim, to nije korektno.
I na kraju, ako nije korektno da odgovorim na pitanja (koja to nisu, nego su pretpostavke i odgovori) i ako nije korektno da dam odgovor na ta kvazipitanja (ne smeš da kažeš da li je za tebe R. M. zločinac - na pr.)  neću da izigravam boks vreću bez prava na odgovor.
Neću da mi se postavlja pitanje i od mene zahteva izjašnjavanje glede R. M. a da mi se onda ne dopusti da odgovorim.  Neću da učestvujem u izigravanju " druge strane" dok stojim nema jer mi je zabranjeno da odgovorim.  
Moderacija ne mora da razume ali dovoljno sam loših stvari videla i napisala na račun Srba na Kosovu, nakon čega shvatila da su oni toliko izgubili sve da je deplasirano i neumesno biti hrabar na njihov račun, e  da bih posle toga  imala želju da seirim nad porazom nekih sličnih  na bilo kom mestu, ovde konkretno u Republici Srpskoj - jer samo budala može da misli da je ovde iko ozbiljan zainteresovan za ostarelog i nebitnog vojnika, a ne za priču koja je skuplja od njegovog života. 

Smatram da je perverzno da moje "ne znam" ili "prevazilazi me" ili "svesna sam da je priča van granica mog poimanja"  na ovom mestu treba da "predstavlja"  Bulatović ili neka druga, korektnima i pravovernima gotovo neophodna ličnost - jer da nema nje,  nad kim bi se pravoverni zgražavali? 
Kako sam svesna da prošli tekst ne bi bio skinut da sam napisala kako je Orić ili Haradinaj za neke ljude heroj i spasilac a za neke zlikovac - tako računam da bi i ovo objašnjenje  moglo biti skinuto.  Do tada, izvolite brisati ili se zgražavati, ili slušajte talentovanog Pejakovića iz genocidne Republike Šumske, kako vam drago. 

što je vlas' manja to je ažurnija


Umesto odgovaranja na pojedinačna pitanja jesam li sama skinula svoj tekst - odgovor na seriju pitanja  na nekom  blogu  " da li ti (A. R) smatraš Ratka Mladića zločincem" a na temu pojavljivanja Ljilje Bulatović na TV B92 (što je neko čudnim postupkom doveo u vezu sa mnom)  - napisaću  objašnjenje  (a vi ga izvolite skinuti)
Ne, nisam ga sama skinula, nestao je nekih pola sata nakon što se pojavio.
Obrazloženja:
1. obrazloženje: rekla sam da je R. M. zločinac i samim tim žrtva (pokušaj da se pozovem na brojnu literaturu o tome kako je zločinac neminovno žrtva, završio je zaključkom da je jedno literatura a drugo stvarnost, iz čega sam dalje zaključila da se ovde smatra da knjige pišu vanzemaljci i da se, shodno tome, u njima ne radi o stvarima koje imnaju veze sa životom) Takođe, moj tanki argument da mnoga dela počivaju upravo na licima poput R. M. odbačen je kao filozofiranje. Dakle, "filozofiranje" (lepo je rekao Konstantinović) ne samo da je nepoželjno, nego je i štetno. Pitanja se ne postavljaju, imaju se ponavljati dogme koje treba da izigravaju odgovore,  a svaka sumnja u dogmu opasna je i biće strpana u folder "relativizacija" za koju više niko sa sigurnošću ne može da trvrdi da zna šta znači.
2. obrazloženje:  napisala sam na samom kraju teksta "da li ja SMATRAM..."  da ću brisati lične uvrede (bilo ih je previše) na moj ili na račun bilo kog drugog  (ova stvar inače stoji i u pravilniku ponašanja na ovom veselom mestu, međutim u mom je slučaju shvaćeno kao zla namera da cenzurišem nekoga - mada do sada nisam izbrisala niti jedan komentar)
3. obrazloženje: rasprava bi mogla da se rasplamsa i ko bi to posle mogao da kontroliše (ako sam dobro razumela svrhu postojanja ovog veselog mesta - a to je upravo rasprava)
(ukoliko ovaj tekst  slavi bilo koga, ja potpisujem da sam  juče videla ratka mladića  i lično se uverila da on nije čovek nego žirafa) 
I na kraju, zašto reagujem?
Prvo, moj tekst (da li ja SMATRAM...) nije ni veličao niti je seirio nad tragičnom sudbinom R. M.
Drugo, zadržavam pravo da sudbine ljudi optuženih za najteža dela protiv čovečnosti smatram tragičnim (čak i Hitler je tragična lilnost i ako ovde nešto nije jasno, onda to zaista ne smatram svojim poblemom i svakako više nikoga neću ubeđivati da nisam nacista - smatram to uvredljivim za zdravu pamet),
Treće,  malo me zamara   da se igram u dvorištu  gde je dozvoljeno da  budem izvređana ali nije dozvoljeno da odgovorim, jer kada odgovorim, to nije korektno.
I na kraju, ako nije korektno da odgovorim na pitanja (koja to nisu, nego su pretpostavke i odgovori) i ako nije korektno da dam odgovor na ta kvazipitanja (ne smeš da kažeš da li je za tebe R. M. zločinac - na pr.)  neću da izigravam boks vreću bez prava na odgovor.
Zatim, neću da me se identifikuje sa Ljiljom Bulatović (niti sa bilo kim drugim) i da mi se ne dopušta da odgovorim. Neću da mi se postavlja pitanje i od mene zahteva izjašnjavanje glede R. M. a da mi se onda ne dopusti da odgovorim.  Neću da učestvujem u izigravanju " druge strane" dok stojim nema jer mi je zabranjeno da odgovorim.  
Moderacija ne mora da razume ali dovoljno sam loših stvari videla i napisala na račun Srba na Kosovu, nakon čega shvatila da su oni toliko izgubili sve da je deplasirano i neumesno biti hrabar na njihov račun, e  da bih posle toga  imala želju da seirim nad porazom nekih sličnih  na bilo kom mestu, ovde konkretno u Republici Srpskoj - jer samo budala može da misli da je ovde iko ozbiljan zainteresovan za ostarelog i nebitnog vojnika, a ne za priču koja je skuplja od njegovog života. 

Smatram da je perverzno da moje "ne znam" ili "prevazilazi me" ili "svesna sam da je priča van granica mog poimanja"  na ovom mestu treba da "predstavlja"  Bulatović ili neka druga, korektnima i pravovernima gotovo neophodna ličnost - jer da nema nje,  nad kim bi se pravoverni zgražavali? 
Kako sam svesna da prošli tekst ne bi bio skinut da sam napisala kako je Orić ili Haradinaj za neke ljude heroj i spasilac a za neke zlikovac - tako računam da bi i ovo objašnjenje  moglo biti skinuto.  Do tada, izvolite brisati ili se zgražavati, ili slušajte talentovanog Pejakovića iz genocidne Republike Šumske, kako vam drago. 

петак, 10. јун 2011.

jedan tekst (ratko mladić, ale i bauci)


 tekst je pisan kao odgovor na nekakvo prozivanje od strane (razume se) nepotpisanih lica na izvesnom blogu, postavljen je a zatim skinut (da ne pravi probleme) i biće ovde za one koji nisu stigli da ga pročitaju, a možda ih je zanimalo šta kaže... 
elem, 


osećam potrebu da zauzmem stav da su  većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta...

 

jeste - našao se u zao čas na suđenom ili sticajem okolnosti određenom mestu i kako se radilo o ratu, a on bio komandujući, na dušu mu mnogi mrtvi

jeste - mogao je da spreči ono što se desilo, a bog zna da li je moralo i zašto da se se desi, a nije sprečio - kao što, istina, ni pre njega nisu sprečavali, a mogli su. dakle, kriv je jer kao onaj večiti pilat mora da polaže račun, u večnosti, za zločin koji nije počinio ali ga je neka teška muka sprečila da reaguje kako je trebalo, u odsudnom času i na mestu gde je morao da bude prisutan.

jeste - jer nema tog izgovora, makar se radilo i o glavobolji koja ga je možda, kao pilata u jednoj staroj priči, sprečila da reaguje, i možda je tada mislio samo na neke stvari nebitne za ovu priču, ko zna šta mu je u glavi bilo - a nije smelo jer trebalo je da bude usredsređen na najvažnije. da zločin bude sprečen.

jeste, zločinac je, ali je i žrtva - kao i svaki zločinac, na kraju priče - a kraj priče nije hapšenje, nije neki sud koji bi možda mogao da zaplaši i bude bezbojan i kao svaki sud na zemlji da bude nevažan, nego je kraj priče onaj drugi sud ako verujemo (ja verujem) da postoji zakon iznad propisanog.

ima svakakvih priča po onoj bosni, i ne znam je li neko napravio popis - koliko je života zločinac spasio a koliko nije hteo, nije imao razloga, nije našao snage, nije mu palo na pamet. koliko je života lično on oduzeo a koliko su ih oduzeli neki drugi, u njegovo ime, i da li je bio saglasan da se u njegovo ime učini sve to teško pojmiljivo i jezivo.

ako bi neko i napravio taj morbidni popis, da li bi on skinuo deo tereta krivice sa zlikovca ili bi bilo savršeno svejedno, koliko košta život, spašen ili oduzet, u tom nesrećnom knjigovodstvu,  i ko bi mogao da uzme na sebe ulogu takvog knjigovođe, a da se ne zapita da li je baš on, eventualni knjigovođa, dorastao takvom poslu, a onda ima li ga smisla i obavljati.

neko je hodao tim bosanskim vukojebinama, bio ubica, bio oslobodilac, bio nada nekim nesrećnim seljacima prestravljenim glasinama koje su stizale i bilo je previše mrtvih da bi neko danas, nepozvan, mogao da daje svoj besmisleni sud. otkud ja znam šta je bio ratko mladić. znam da su ga neki ljudi doživljali kao zaštitnika.  znam da su se nadali njegovom dolasku tamo u kravicama i onim selima gde su doživljavali (a mnogi nisu preživeli) stvari koje ne treba prepričavati, koga je zanimalo on zna;  znam da su neki ljudi bili isprepadani i da im je njegovo ime zvučalo  kao  ime bilo kog heroja ili zločinca, u bilo kom ratu  i stradanju,  uteha, nada.  znam da im uteha i nada ne bi moglo biti ime nekoga ko bi ih posetio i pričao im jezikom političke korektnosti neke stvari o "pomirenju" i ostalim "istinama" nego je to mogao biti samo neko strašan, dovoljno strašan da njegovo ime plaši neprijatelja, da bude jeziv i da se na pomen njegovog imena nekome zaledi krv u žilama - to su zahtevi koje pleme u ratu traži od svog heroja, izabranog ili nametnutog ili izmišljenog poput nekakvog kraljevića marka;  znam da su takvi ljudi (poput mladića)  tragične ličnosti čija je tragika upravo srazmerna velikom neskladu lica i naličja novčića koji baca taj njihov usud, pa im glava bude tamna kao nacrnja noć, a pismo svetlo poput zore pred vedro jutro. to vedro jutro, međutim, retko dočekaju. neko ih slavi, kao što je neko slavio mnoge slične pre njih,  ali je ta slava ispisana krvlju, njihovom i njihovih žrtava. nema srećnog kraja. i da stvar bude gora, nema kraja uopšte.

po nekima se daju imena aerodromima, neki sede po zatvorima, neki su premijeri, a  neki pod zemljom - i to bi bila priča o pravdi. na kraju, najmanje je bitno ono što se jednoj palanci čini najvažnijim, a to je kakav će ko stav zauzeti naspram priče koja izmiče svakodnevnom prežvakavanju vesti. 

ne osećam potrebu da seirim nad slučajem generala - zločinca - heroja - ubice - budale koja je mogla da sedi s mirom daleko od rata i bude jedno od mnogih vojnih lica u penziji sa unucima i vikedicom, vinogradom i šta već vole da imaju penzionisani generali. ne osećam potrebu da donosim svoj dnevnopolitički sud - mada sam svesna da ima ljudi koji taj sud doživljavaju kao najbitniji i ako im je do nečega u životu stalo - a to je taj njihov nesrećni sud,   da se osrede naspram svega i svakoga, da zauzmu stav, da budu deo već nekog istomišljeničkog kluba... smatram izlišnim ovaj idiotski "referendum" i jedini odgovor koji kod mene izazivaju idiotska, napadna i dosadna pitanja "da li ti, ana radmilović, misliš da je ratko mladić zločinac"  može da bude:  ne, ne smatram.  zato što: 1. ne osećam potrebu da  zauzimam stav posebno ukoliko ne znam kako su se osećali oni koji su ga doživljavali kao spasioca, 2. za inat 3. osećam potrebu da zauzmem stav da je većina onih koji zauzimaju stav dokon svet gladan gledanja drame koja je bolja od reality show programa jer je tako super - stvarna i obećava uzbuđenje usled beskrajnog premotavanja jedne morbidne trake gde se gleda smrt ili komad o suđenju, to sve da traje u nedogled i da se prežvakava, preživa, seiri... i ti večito sablaznuti gledaoci španske serije o užasu kojima užasa nikad dosta... i 4.  zadržavam pravo da ne učestvujem. 

to već uveliko deluje opsceno. jedostavno, odvratno je.

понедељак, 06. јун 2011.

четвртак, 05. мај 2011.

Baš Čelik (radio drama) koju možete čuti oli skinuti odavle

video

Možete skinuti & slušati radio dramu koju je, davne 1984 adaptirao, režirao & uzeo na sebe ulogu naratora Zoran R., a na temu stare i veoma lepe & višeznačne priče o Baš Čeliku. To je priča o herojima, njihovim ženama i časti ali i kukavičluku, greškama i jedom tužnom besmislu na kraju, gde neka žena stoji, ne znaš je l kamen ili žena, a nad vojskama poginulim. Eto...

Pesmu "Oj Nevene, divno sjeme..." komponovao je i reči za nju pisao takođe Z. R., a sve to ja ne bih saznala da jednog dana nisam sedela i o toj drami pričala sa Borom Đorđevićem, čiji glas je (između ostalih) ukrasio ovu staru stvar, u jednoj izumirućoj formi a koja se zvaše "radio drama" 

четвртак, 28. април 2011.

Kurdistan

Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri... i tezge i pumpe.  U brdima moteli i bazeni... i tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku... i tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi... u dolini Turci i Cigani... i tezge i pumpe.
Babe se sećaju, jedna Ciganka priča kako je pevala u Podujevu. Lepa žena, stara i mudra. Gleda u karte - Ciganka je, šta drugo da radi.
Bivši vojnici sede po kafanama, sećaju se rata s nostalgijom. Sede s bivšim neprijateljima i piju. Pesme su na turskom i srpskom.
Pandruri se vozikaju džipovima. Niko nikoga ne nadgleda i svi sve nadgledaju. Ne čeka se više ništa, a deluje kao da se čeka.
Kada su praznici puca se iz kalašnjikova - veselje.
I kad je neko ljut, hoće da stane na prozor ili izađe na terasu i zapuca u ništa.
Upucano ništa pada na zemlju.










субота, 23. април 2011.

mnogo moja duša vene...

kada te nima tu....

I tako je, čini mi se, prošlo oko trista godina dok sam se premišljala je li bolje ovo ili ono, levo ili desno, novci ili ljubov, pripita zbrajala i loša mi računica. Sedim sad, nekih trista trideset mi je, i opet ne znam. Lepa? Gde lepa kad ne znam.  Ne lepa, jer i to prošlo.



Sedela gore, bila ispod, plela pa parala i kupovala vreme, sve novce potošila a vremena nigde, knjige pročitala - i zar samo to da je bilo? Gledala slike, ružne, lepe, sve zaboravila, a nešto nisam mogla da zaboravim i sve to pa ono što ostane a nevidljivo je - opet premalo. I svega previše - pa i to premalo. Kada bih zamislila da je priprema za put jedno spremanje pred kraj (jer zašto da ne) i kada bih pobacala sve nepotrebne stvari, a skoro sve su, i kada bih dobila zadatak da sačuvam samo ono jedino vredno - šta bi to bilo? Ko bi to bio? Neki davni, a lep? Neki budući, a koji neće doći? Premnogo i tih bivših i jedinih što su lepi, i budućih - premnogo. Ili neki san a nikad do kraja dosanjan? Neko ko je odavno umro a nikad nije otišao?

Jebem li ga, ne znam je l važan put a ne odredište. Mislim da je ipak odredište, mada onaj što je mnogo putovao da bi se vratio u Itaku nije tako svedočio.


среда, 13. април 2011.

Dobar vetar piratima (divno očajan i prastar snimak Radovana Trećeg)


Moj mali prilog borbi za prava pirata ogledaće se ovaj put u postavljanju cele predstave Radovan 3 (koju je neko pogrešno nazvao poslednjom, ali neću sitničariti) koju možete skinuti i uvrstiti je u svoju biblioteku, dok se ne desi ona stvar da nešto nestane sa  youtube. Snimak je totalno (divno) očajan i matore gledaoce podsetiće na davna vremena VHS-a i groznih kopija.  

















Volila 









i, dobar vetar, dragi pirati



понедељак, 11. април 2011.

Kamen mali i Galija... (CAVTAT)


Neke mnogo davne slike, starije od mene i jedna koja nije 



















                           

Ljubav se ne trži (ili ća će mi lipota tega svita)

Jednom sam znala kuda da krenem, jednom su mi stvari bile jasne, jednom davno imala sam put. 



I tako... treba putovati, ali može mi se desiti da pređem puno milja i ne stignem nigde, treba tražiti i na vrhu planine i u dubini mora (odavno zaboravljenu tajnu plime) ali mogu se  vratiti i sasvim praznih ruku i još praznije duše, treba hodati gradovima ali može da se dogodi da se posle tog silnog hodanja vratim tamo odakle sam došla i shvatim da se baš tamo dešavalo ono najvažnije, a ja ga propustila... 


I da imam anđeoski glas, i govorim sve jezike, i imam veštinu proročku, moja će pesma zvečati kao prazna kanta... ili, kad ljubavi nema, ništa sam. 






 Prag (ili Praha - grad straha) pre ravno dvadeset godina



субота, 09. април 2011.

2008 jednom davno, правда







i ne mogu više danas


jedna jako uspešna godina (2009) ili kako sam slušala severinu

Od samog početka 2009: Neko Kosovo. Mnogo ljudi... svakakvih...  dobri su koliko su i važni, znači - ne mnogo...  neki, u jadu značajni... iskusni...  i žalosni,  bivši...  budući.  Pa onda neki što tužakaju, ulizuju se... neki uplašeni koje je strah još dodatno pokvario. Ne, naravno da nisu užani svi. Užasni su skoro svi. Divni su, predivni, srdačni... i jezivi.
Ja pišem tekstove i upoznajem ljude. Ne zna im se broj, ni tim tekstovima ni tim ljudima.
Onda me zovu iz Prestonice; jedni  kažu - previše te hvale, čuvaj se ... drugi kažu - izdrži dole još malo, pravu stvar radiš. Treći kažu - vrati se u Beograd, piši za neki ženski magazin. Onda jedni kažu: „defetista"; „dole je po zadatku da „amortizuje" svar, da odustanu Srbi od spskog Kosova". Onda drugi kažu: „nacioalista je"; „kaže za Šiptara - Šiptar"; „piše za patriotske listove".
Ovi odavde ne kažu ništa. Ni ja ne kažem ništa.
Kažem, daleko sam od grada. Nema noći, nema čaša sa puno kocki leda, ne igram više. Zašto? Zato što bi ovde to delovalo tako nedolično. Ne priliči ulozi koju sam prihvatila nesvesno, intuitivno. Zašto? Ne znam, naravno.
Predaleko od grada, i predugo trezna... trezna  kao smrt. I ja i oni oko mene -  trezni, dosadni, paze šta govore. Oni znaju šta rade.... oni možda znaju sve, ali sasvim sigurno ne znaju šta rade. Oni gube dok misle da stiču, eto - to rade. Ako je u Konstantinovićevoj „palanci"  jedino načelo - načelo prevare, ova je palanka dovela to načelo do krajnosti gde je apsurd, samo sebi svrha i više od toga - nije više ni samo sebi svrha, već je i svrha  života. Prevariti. Otiću u crkvu i slaviti slavu. Zaklinjati se u decu. Biti nevin usred sveg tog užasa - jer beslovesan.
Pa onda neke žene koje ćute i trpe (imaju vajde, strah ih je, naučile su - ko zna). Neki grubi ljudi. Neki grubi  muškarci. Neki što su naučili da kupuju.  Neki sa kojima sve boli.
Šta je super na ovom mestu (i kako sam zavolela Severinu)
Super je kada se voziš po jugu, kada si sama sa šoferom i kada te pita da li ti smeta da pojača „Gas, gas". Ne, ne smeta mi - pojačaj, prijatelju, neka peva žena kako „voli miris kamiona i šoferskih gostiona...", zapali cigaretu, raskopčaj košulju, pričaj mi svoje šoferske dogodovštine - vozila bih se sa tobom do kraja sveta, samo vozi brzo ....


.
 Šta je najlepše?  Najlepše je kad otvoriš širom prozore. Da udje vazduh.